Бачкопаланачки хроничар, Леонард Немет, 2022. године објавио је књигу под називом „Колекционар паланачких успомена“, у којој су сабране бројне приче из прошлости Бачке Паланке и околних места. Немет је аутор више оваквих књига, а „Колекционар паланачких успомена“ конкретно обухвата неколико целина – о ватрогаству у Бачкој Паланци, културно-историјској топографији Бачке Паланке, времену Великог рата на нашим просторима, о животима познатих Бачкопаланчана али и занимљиве и никад испричане приче наших суграђана.

У делу књиге „Пут до пакла и назад“ Леонард Немет пренео је сведочење о животу и трагичној смрти Богдана Браце Петровића из Обровца.

Богдан – Браца Петровић (1932-1985)

Хладне јануарске ноћи 16/17. 1985. године, одјекнула је страшна вест Обровцем, о нестанку брачног пара Босе и Богдана – Браце Петровића. Додатно је ова вест мистификована чињеницом, да су Петровићи живели мирним, идиличним животом, окружени пажњом и симпатијама Обровчана, без сукоба и свађа са комшијама и члановима школског колектива у коме су радили. Сву трагичност овог догађаја, тужним сећањима на породичну трагедију и драгим успоменама на Петровиће, оживели су њихови пријатељи после 30 година, уз чију помоћ написах ову сагу.

Богдан Петровић-Браца, родио се у Обровцу маја 1932. године у скромној земљорадничкој породици, од оца Стевана и мајке Загорке Петровић, рођ. Бељин. Основну школу завршава у родном селу 1946. године уписује Учитељску школу у Сомбору, коју у јануару 1951. године (на полугодишту завршне пете године), користећи могућност превременог запошљавања, напушта и одлази, по налогу Министарства просвете ФНРЈ, на рад у Панчево, у Подручну школу Панчевачки рит…

…На предлог директора Милана Козоморе, Браца из Дероња прелази 1959. године у обровачку основну школу, где кратко време учитељује, укључује се у спортски живот села (игра за ФК „Борац“) и постављају га за наставника физичког васпитања. Богдан – Браца Петровић жени се 1962. године, са учитељицом Босом Игњатовић из Алексинца са којом добија кћер Тамару, која ће им подарити унука, али после њихове трагичне погибије. Браца уз рад завршава Вишу педагошку школу у Новом Саду, смер физичка култура и телесно васпитање, а нешто касније и ДИФ, такође у Новом Саду 1979. године и стиче звање професора.

Одлазак у легенду и смрт

Када је Браца закорачио у стваралачки период живота, у обровачкој школи постиже са основцима резултате, који и данас, после педесет година изгледају као научна фантастика. Већ 1963. године вишебојци ОШ „Жарко Зрењанин“ из Обровца, на општинском и покрајинском такмичењу, освајају прва места, а на пионирском вишебоју Републике Србије 1964. године, су такође прваци. На пионирском такмичењу у вишебоју, 1965. године у организацији ДТВ „Партизан“, обровачки основци, у женској и мушкој конкуренцији, са својим наставником, Богданом-Брацом Петровићем постају прваци Југославије.

Овај спортски успех једног села, ушао је у историју школског спорта у Југославији, а чије последице остављају трага кроз генерације обровачких спортиста. Браца би сигурно био поносан на чињеницу да много година после његове трагичне смрти, Обровац има три светска првака (Милош Максимовић, Слободанка-Боба Обрадовић и Максим Буцуљевић), у различитим спортским дисциплинама, фудбалере у Супер и Првој лиги и рукометаше у реномираним европским клубовима.

Доласком Браце Петровића за наставника „физичког“, спорт у Обровцу, и то не само код деце и омладине, постаје „најважнија споредна ствар у друштвено-забавном животу села“. Његова посвећеност, ентузијазам, стручност, организаторске способности, ауторитет, резултирали су масовношћу (квантитетом), што је неминовно дало квалитет. Захваљујући Браци, спортска инфраструктура школе и села је подигнута, за оно време, на завидан ниво (понекад на ивици дозвољеног и легалног), без које би људски потенцијал био хендикепиран и лишен врхунских спортских резултата.

Богдан-Браца Петровић се не заноси постигнутим, преузима тренерску палицу од свог кума проф. Милана Станојева у ФК „Борац“ из Обровца, у такмичарској сезони 1969/70. године….

…До последњег даха свог кратког живота, Браца је био промотер, организатор и учесник спортске рекреације и здравог начина живота. Алкохол није конзумирао, пушење је презирао, у исхрани умерен био – здраво се хранио , спортски облачио, са родитељима у кући живео и посвећен својој породици био. Хедонизам Богдана-Браце Петровића се своди на лов и риболов, одлазак на фудбалске утакмице Прве савезне лиге (био је навијач ФК „Војводине“ из Новог Сада), на партије преферанса и дуге свакодневне шетње у природи.

О породичној трагедији брачног пара Петровић, испредане су разне приче, што ме је навело да потражим службене податке, од данас већ пензионисаног инспектора МУП-а Бачка Паланка, Бојана Глувића, Обровчана – Брациног пријатеља који је водио истрагу о немилом догађају.

„У првим јутарњим сатима 17. јануара 1985. године, добио сам налог да са истражним судијом Ђорђем Вујичићем и техничком екипом форензичара, истражимо место несреће и утврдимо чињенично стање. На залеђеном каналу ДТД, од моста један километар према Гајдобри, пронашли смо трагове на танком снегу (који је пао по залеђеном кориту канала) – левом страном, мушкарца у зимској обући, а ближе десној обали, трагове женске обуће, других трагова није било. НН лица, вероватно рибокрадице, су просекле отвор у леду, како би поставили мрежу (метлицу – грунт), у воду, на којој се касније „ухватила“ ледена покорица, а како је у међувремену пао танак слој снега, касније се испоставило, злосрећна Боса је директно наишла на отвор у леду и прва упала у воду. Браца, који је био на левој страни канала потрчао је да јој помогне, скочио за њом у воду и покушао да је пронађе испод леда. Људи из села, Ђорђе и Михајло Козомора, Ђорђе и Јоца Јовин и други су покушали чакљама („мачак“) да закаче тела испод леда, али су успели из воде да извуку само Брацину ловачку пушку и на леду пронађу Босину капу, што је отклонило сваку сумњу о идентитету настрадалих. Следећег дана, после натчовечанских напора војних ронилаца, прво је пронађено тело Богдана, а 19. јануара и Босе Петровић. Лекар је на лицу места констатовао узрок смрти – дављење у води, без било каквих других трагова насилне смрти“, завршава своју тужну причу Бојан Глувић…

…Сваке године од 1989. у част Богдана-Браце Петровића, под његовим именом у оквиру манифестације „Дани Св. Пантелејмона“, у Обровцу се одржава турнир у великом фудбалу, не дајући забораву његов лик и дело.

Аутор: Леонард Немет, одломак из књиге „Колекционар паланачких успомена“