Сећање на прву генерацију основне школе у Новој Гајдобри
Прати нас на мрежама

Друштво

Сећање на прву генерацију основне школе у Новој Гајдобри

Клик на вести

Објављено

-

Фото: Недељне новине

Прошле године навршило се 60 година откад је једна генерација ученика завршила основну школу у Новој Гајдобри. Рођени у првој половини прошлог века, тачније 1948. године, баш та генерација ученика имала је ту срећу да не пешачи до основне школе у Гајдобри.


После завршена четири разреда те 1959. године отворена је осмогодишња школа у Новој Гајдобри.

Нашој срећи није било краја. Радили су одрасли, радили смо и ми деца на уређењу школе и околине. И нисмо били сами. Прикључили су нам се ученици шестог и седмог разреда, док су осмаци остали до краја матуре у Гајдобри.

Посебно смо се истицали у спортским активностима, како дечаци тако и девојчице. Три године узастопно смо освајали пехаре на општинским такмичењима, а онда је тај Пинкијев пехар донешен у нашу школу у трајно власништво.

На летњем распусту организовали смо турнире у малом фудбалу и рукомету, као и у одбојци, кошарци, између две ватре, а на свечаностима поводом значајних датума и у гимнастици.
Свако одељење добило је по парче земље (данас је ту фискултурна сала) где смо сејали и гајили поврће такмичећи се ко ће имати лепшу башту.

Наставник се поштовао, родитељ још више. А ми деца, сви смо били исти. Први телевизор добили смо те године када је школа отворена па смо повремено долазили у школу да погледамо нешто прикладно нашем узрасту.

Само смо желели да будемо заједно и да се волимо и играмо. И како рече мој професор физичког „Све може пропасти, али физичко васпитање никад“.

Те 1959. године учитељ нас је водио у Београд на тек отворени стадион ЈНА. Гледали смо утакмицу Партизан – Звезда.

У шестом разреду смо ишли на екскурзију Сарајево – Дубровник (возом), а какав је то био доживљај речима је тешко описати.

Поносна сам на своју генерацију. На таблону у осмом разреду нас је 40. Разишли смо се, живот нас је одвео на разне стране, али се ипак дружимо и радо сећамо свих лепих тренутака проведених у миру и слободи, скромни, безбрижни и сложни. Радо се сећамо и наших преминулих другова.

Уместо позива на састанак генерације помен нашим преминулим друговима Манојлу Бајату, Данилу Буквићу, Десанки Деретић, Радивоју Драгумилу, Милораду Жутковићу, Слободану Кашиковићу, Петру Кнежевићу, Слободану Станковићу, Светозару Стојановићу, Љубици Ћук, Мирославу Штрпцу и Косари Шушница.

Невенка Буквић

Друштво

Летњи Свети Никола – дан када не ваља радити и када се дарују деца

Клик на вести

Објављено

-

Објавио:

Фото: Илустрација, РТВ

Српска православна црква и верници прослављају младог Светог Николу, дан када су мошти најчешће слављеног и омиљеног светитеља у нашем народу, пренете из Ликије у Бари. Славе га многа места и породице као малу славу, заветину или преславу.


Данашњи празник спомен је на пренос моштију Светог Николе из Мире, древног града у античкој Ликији у Бари, где и данас почивају. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцељени су болесни, хроми, слепи и глуви, бесомучни.

То се, кажу, и дан-данас дешава, па се верници широм света моле овом светитељу када се нађу у невољи или болести. Сматран свецем још за живота, скроман и честит, помагао је сиромашнима, кришом чинећи доброчинства. Сматра се заштитником деце, учених људи, трговаца, морнара, путника…

Код нас овог свеца највише прослављају на Никољдан, 19. децембра по новом календару, у знак сећања на светитељеву смрт 343. године. Они који славе Никољадан, пренос моштију обележавају као преславу, и обрнуто.

Иако календарски не припада лету, због најчешће лепог времена на данашњи дан, празник се у народу назива и летњи Свети Никола, понегде и Николице.

Најчешће се спомиње како је Свети Никола повратио вид слепом српском краљу Светом Стефану Дечанском. По обичајном календару, данас не ваља радити кућне послове. Понегде се, као и за зимски Никољан, дарују деца. Као градску славу обележавају га Кикинда и Шид.

Извор: РТВ

Настави са читањем

Друштво

Ученици ТШ „9. мај“ у финалу прве Националне олимпијаде из вештачке интелигенције

Клик на вести

Објављено

-

Објавио:

Извор: ТШ "9. мај"

У суботу, 17.маја у Београду одржано је финале прве Националне олимпијаде из вештачке интелигенције у Србији – NOAI Serbia 2025. Такмичење је организовала Comtrade Висока школа за ИТ (ITS) и Савез за вештачку интелигенцију Србије, уз подршку бројних партнера из индустрије и образовања.


Техничка школа „9. мај“ је имала три учесника финала, Марко Бороцки из 3-1 одељења, ментор Славуј Милић, Марко Руњо из 1-1 и Немања Золарек из 2-1 одељења, ментор Светлана Ерцег. Ученици бачкопаланачке Техничке школе су имали три фазе квалификација, први круг је био у марту месецу, други круг у априлу и трећи круг почетком маја месеца.

На такмичењу је учествовало преко 300 ученика из више од 60 школа. Финалиста је било 180 од којих ће четворо најбољих представљати национални тим Србије у Кини, у августу месецу, на светском такмичењу.

Честитамо ученицима и њиховим менторима!

Извор: ТШ „9. мај“

Настави са читањем

Друштво

Главни кувар није веровао у себе, али другови јесу

Клик на вести

Објављено

-

Објавио:

Дошли су да се друже, а однели признање за добар сач, одмах после гостију из Љубиња. Екипа „МЖ“, освојила је друго место на Сачијади, а  „МЖ“ је скраћеница за „мужеви и жене“.


Седам другара, који су од малена заједно, прошли све радости и невоље заједно, одржали пријатељство упркос тешким временима, редовно се друже када им обавезе дозволе, неки су се и окумили. Синајска екипа, некима позната по надимцима, некима по именима, некима по пословима… Гљиви је био задужен за сач, а Пајта, Деја, Драшко, Рајко,  Јоци и Боле су бринули за добро расположење. Дошли су у Нову Гајдобру породично, да се друже, а отишли кући са пехаром. Уствари, они нису ни хтели да се такмиче. Синиша Панић, звани Гљиви, открио је како је све то било:

-Све је кренуло из моје авлије. Волимо да се окупимо, да правимо нешто за јело, да се дружимо и да нам се деца играју и зближе и једног дана постану добри пријатељи као што смо ми ево већ три деценије. Мало по мало сам спремао сач за друштво, па се то често спремање претворило у искуство. Пајта, Деја и кум Драшко су ме убедили да пријавимо екипу, а ја сам рекао да може, али да нећу да се такмичим него идемо да се дружимо. Када сам завршио сач, Пајта и Деја су инсистирали да спакују узорак за судије, па су однели и нису направили никакав декоративни аранжман и добили смо два бода мање од првопласираног. Нисмо веровали да смо победили, чекали смо да још једном понове на разгласу – рекао је Панић за Недељне новине и портал Клик на вести.

Тада је кренуло истинско радовање међу пријатељима, чистог срца су победили, направили најбољи сач, иако нико херцеговачке крви нема. На наше питање која је тајна доброг сача, Синиша је рекао:

-Да би то све било лепо и укусно, потребна је љубав према храни, љубав према дружењу и инспирација у лепим женама. Наше жене су ипак најзаслужније за овај сач. Кад се све то упакује добије се овакав резултат и сви смо задовољни.

Д. Бабић

 

Настави са читањем

Najčitanije