Представа је као пузла из делова

Представа „Бајка о позоришту“ у извођењу Културног центра Бачка Паланка остварила је успех на многим фестивалима. Ова представа ушла је међу десет најбољих у Србији, па се тако нашла на 67. Републичком фестивалу аматерских позоришта у Кули, затим на ФЕТРИ (Фестивал традиционалних позоришних форми аматера Војводине) у Јаши Томићу, где је освојила награду за најбољу представу, костимографију и најбољег глумца, а након тога представа је одиграна на 55. Фестивалу драмског аматерског стваралаштва у Малом Црнићу. Представа је изведена и у Суботици на међународном фестивалу „Дрим фест“ у организацији ХКЦ „Буњевачко коло”, који је одржан 23. и 24. октобра, на коме је „Бајка о позоришту“ поново проглашена за најбољу, а редитељ и глумац ове представе Ненад Еречковић проглашен је за најбољег глумца.


Тим поводом разговарали смо са Горданом Холок и Живком Живковићем, који су остварили запажене улоге у овој представи и који имају једне од носећих улога у представи „Бајка о позоришту“, Културног центра Бачка Паланка.

Разговор смо започели са глумицом Горданом Холок и њеним освртом на рад и успех ове предстве.

Какав је осећај када се труд и љубав према глуми крунишу оваквим успехом?

-Искрено није баш личило да ће постићи такав успех ова представа кад смо почињали са пробама, јер смо имали проблем са избором мушких глумаца и у неком моменту сам мислила или да ћемо одустати или да ће се променити форма толико да неће то бити то. Нисам очекивала овакав успех представе, али смо ваљда због љубави коју сви негујемо према позоришту и сцени и нашим радом да разумемо ликове које тумачимо, успели да направимо добру причу. Представа је толико добро прихваћена код публике и јако сам поносна на све нас који смо учинили да публика оде задовољна и насмејана након представе.

Да ли сте очекивали овакав пријем код публике и жирија када сте почињали пробе?

-Мени је свака представа изазов сама по себи и желела сам да видим како ћу се снаћи у њој, а и људи око мене са којима сам већ радила, да видимо какву ће нам атмосферу и амбијент донети овог пута, јер на свакој проби буде нека анегдота. Уживамо у раду на представи, пробе су ту да радимо на нашим ликовима, да се насмејемо нашим лапсусима. Нисам знала да ће овако бити прихваћена и да ће већина који су гледали представу рећи да је једна од бољих коју су гледали, чак и у односу на професионална позоришта, нисам могла да замислим. То све говори колико смо се посветили раду на представи и колико смо ушли у ликове које тумачимо.

Шта је главни адут ваше представе?

-Главни адут наше представе било би изненађење. То је лик који тумачи редитељ и глумац ове представе Ненад Еречковић који има више трансформација у представи. Мислим да су адути мушки ликови који су заправо и носеће улоге а које су захтевале један предан рад на ликовима и њиховим карактерима.

Како бисте описали енергију коју носи ова представа?

– Представа је пре свега позитивна, сви ликови имају неку посебну енергију која се на крају као нека синергија споји у шестој сцени. Представа је као пузла из делова, који када се граде један на други, можда некоме нису јасни и не знају зашто се то дешава, али се на крају, у шестој сцени све откива, постаје урнебесно смешно, забавно, занимљиво, изненађујуће и мислим да та шеста сцена носи целу представу као тријумф.

Како усклађујете приватне и пословне обавезе са љубављу према позоришту?

-Позориште је моја љубав још од средњошколских дана и када сам решила да се поново посветим њему рекла сам себи да ћу урадити све да ту љубав наставим без обзира на приватне и пословне обавезе. Дешавале су се разне ствари, као и свакоме у животу, али је позориште било место које ме хранило позитивном енергијом, хранило ми је душу и помогло ми је да пребродим многе своје недаће и невоље. Сад покушавам на који год начин пословне обавезе ускладити са позориштем да могу да играм представе и дружим се са колегама глумцима.

Да ли нам можете открити неки лапсус или анегдоту са представа?

-Споменула бих две анегдоте које су се десиле на последња два извођења. Заборавили смо оставити телефон на сцени који је требао да звони. Досетила сам се да кажем глумцу, који игра мог мужа, а који је требао да се на њега јави, да је немогућ и да оставља ствари свуда по кући, изашла сам са сцене и донела телефон. Иза сцене није било светла па смо користили светла са мобилних телефона, у брзини нисмо стигли да угасимо светла, тако док је он причао телефоном на сцени све време је горело светло. Друга анегдота је била техничке природе. Људи у техници нису успели на време да пусте звук звона телефона и пошто је настала пауза од десетак секунди мој партнер на сцени се досетио да му наместим кравату коју сам му дала, он је био нервозан што не може наместити кравату, а ја нервозна што не може без мене ништа да уради. У том намештању техника је прорадила и звоно се чуло. Све су то чари позоришта, све то је изгледало симпатично, ми смо се снашли и наставили даље. То је позориште, то је глума.

Глумац Живко Живковић имао је захтевну улогу у којој се јако добро снашао. Причао нам је како он види позориште, о изазовима и раду на представи.

Колико је аматеризам заправо „професионалан“, када је реч о раду у вашој трупи?

-Мислим да је аматеризам у нашем малом драмском ансамблу, много више од хобија и повременог окупљања људи који воле позориште. Можда нас не плаћају за оно што радимо, али нас обавезују љубав према сцени, одговорност према ансамблу и поштовање према публици. Пробе, учење текста, рад на лику, трема пред излазак на сцену – све је то веома озбиљан посао. Разлика је можда само у томе што ми за свој труд не добијамо плату, већ нешто што је понекад много вредније – аплауз, осмех публике и осећај да смо некоме улепшали вече. Уосталом, професионализам се не мери увек новцем, већ односом према ономе што радиш.

Шта вас као тим највише спаја ван позоришне сцене?

-Највише нас спаја то што смо, упркос различитим карактерима, годинама, занимањима и животним причама, пронашли нешто заједничко – љубав према позоришту и потребу да будемо део једне лепе приче. Али оно што је још важније јесте да се наше дружење не завршава спуштањем завесе. Ту су разговори, шале, међусобна подршка, разумевање и она посебна енергија која настаје када се окупи група људи који се радују једни другима. После напорног радног дана, када дођем на пробу, често имам осећај да сам оставио свакодневне бриге испред врата. Наш драмски ансамбл је за мене једна мала, али драгоцена заједница људи који ми враћају веру у људе и пуне батерије. А то данас није мала ствар.

Шта за вас лично представља аматерско позориште – издувни вентил, хоби или нешто више?

-За мене је то много више од хобија, а можда и од издувног вентила. Ако ћемо искрено, мој свакодневни посао није увек оно што ме испуњава, али је, као и код већине људи, део животне свакодневице који се мора обављати. Зато је долазак у драмски ансамбл за мене својеврсни бег у један лепши свет. То је простор у којем могу да истражујем себе, да будем неко други, да се играм, смејем, учим и стварам. После скоро три године проведене у Арс Либерију, могу да кажем да сам тамо пронашао једну малу животну оазу. Не знам да ли позориште мења свет, али знам да мења мој поглед на њега. А понекад је и то сасвим довољно.

Који је био највећи изазов за вас током припреме ове улоге?

-У представи „Бајка о позоришту“ тумачим Данијела Гулија, редитеља, драматурга и хомосексуалца који са својим партнером Јованом Дебељачким покушава да сачува мало позориште и одржи га изнад воде. Рекао бих да је највећи изазов био да пронађем праву меру између комичног и озбиљног у његовом карактеру. Данијел је човек који има своје уметничке идеале, емотивни живот, партнерске односе и свакодневне проблеме, али истовремено носи одговорност за опстанак позоришта. Његов приватни живот преплиће се са дневно-политичким догађајима, породичним односима, па чак и венчањем сина Дениса. Било ми је важно да га не сведем само на његову сексуалну оријентацију, већ да га представим као човека са свим његовим врлинама, манама, страховима, љубавима и амбицијама. Мислим да је управо то лепота глуме – да покушате да разумете некога ко можда није исти као ви, али је у својој суштини једнако људски.

Где публика може поново да вас гледа?

-Публика ће нас поново имати прилику да гледа у представама Драмске групе Арс Либери, у оквиру Културног центра Бачка Паланка. На нашем репертоару су представе за одрасле, попут „Крађа, свађа и…“,„Бајка о позоришту“, али и бројне представе за најмлађе, међу којима су „Рибар и рибица“ и „Размажена принцеза“. Посебно нам је драго што имамо прилику да играмо и за одрасле и за децу, јер су њихови аплаузи подједнако драгоцени, само што су дечји често гласнији и непосреднији. Све информације о наредним извођењима публика може пратити путем најава Културног центра Бачка Паланка. Врата нашег малог позоришног света увек су отворена за нове гледаоце.

Шта бисте поручили онима који желе да се баве глумом, али немају храбрости да направе први корак?

-Поручио бих им да не чекају да постану довољно храбри, талентовани или спремни, јер тај идеални тренутак можда никада неће доћи. Нека једноставно направе први корак. Не морате бити професионални глумац, не морате имати претходно искуство, нити морате веровати да сте рођени за сцену. Довољно је да имате жељу, мало радозналости и спремност да изађете из своје зоне комфора. Ја сам један од оних који су можда касније него што су планирали открили колико позориште може да пружи. И нисам се покајао. У аматерском позоришту не учите само како да глумите, већ учите и о себи, о другим људима, о толеранцији, заједништву и пријатељству. Никада није касно да себи поклоните нешто што вас искрено радује. Можда позориште није мој професионални избор, али је дефинитивно мој емотивни избор.

Глумци из ансамбла деле мишљење да је фестивал „Дрим фест“ у Суботици један од најорганизованијих фестивала, где је сала велике дворане Хрватског културног центра „Буњевачко коло“  увек попуњена до задњег места. Заиста је било задовољство учествовати на овом фестивалу и све похвале за домаћине, истакли су глумци ансамбла.

Ј.А. Влаховић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *