Тада осамнаестогодишњи Немања Ћурић из Нове Гајдобре доживео је 23. јуна 2003. године тешку саобраћајну несрећу на мосту између Бачког Петровца и Гложана. У аутомобилу су били његова три другара и он. Један је изгубио живот, а Немања је задобио тешке телесне повреде опасне по живот. Повредио је кичму и од тада је везан за инвалидска колица.

-У питању је повреда торахалних пршљенова 10 и 11. Ти је таква повреда да је процес напретка јако дуг, али и могућ. Наравно, од тога и зависи каква је повреда кичмене мождине јер ниједна повреда мождине није иста. Ако је кичмена мождина пресечена, онда опоравак није могућ, али ако је нагњечена, као што је код мене случај, онда је опоравак донекле могућ.

Наш саговорник наводи да му је било јако тешко у првих месец дана после несреће да прихвати да ће наставак живота провести у инвалидским колицима.

-Јако је ретко да за тако кратко време наставим даље у чему ми је највише помогла породица. Велики утицај у том тренутку су имали моји најближи другари који ме ни једног јединог тренутка нису напустили и хвала им на томе. Рехабилитацију сам радио код куће где сам вежбао са професионалним физиотерапеутом Алицијом Шешум из Бачке Паланке која ми је доста помогла у опоравку. После пар година вежбања са терапеутом наставио сам да самостално вежбам код куће са мајком. На третман матичним ћелијама сам ишао у Беч 2013. и 2015. године и тамо сам се надао неком бољем опоравку, али безуспешно. За оздрављење шанса увек постоји, јер медицина напредује из дана у дан.

У свему томе је Немања Ћурић имао подршку породице, оца, мајке и брата.

-Имам подршку и од пријатеља, кумова, али породица је та која је увек ту и када је тешко, јер сам имао успона и падова. На жалост, мајка ми је недавно преминула, а ја сам, и поред тешког губитка, успео да останем у тренингу и освојим прву медаљу у синглу у стоном тенису коју посвећујем њој. Неизоставну захвалност имам и према мојој супрузи Споменки која ми је, после губитка мајке, највећа подршка у свему.

Пре саобраћајне несреће је Немања Ћурић био изузетно талентован фудбалер који је дошао и до дреса Чукаричког из Београда, а потом и до црно-белог дреса Партизана.

-Од малих ногу сам се бавио спортом који ми је у крви. Када сам схватио да могу да се бавим спортом из инвалидских колица, ниједног тренутка нисам размишљао да ли да се бавим него сам одмах кренуо са тренирањем стоног тениса. Као прво, волим спорт, а као друго, добро је за здравље поготово нама који смо у инвалидским колицима. С обзиром на моју повреду, морао сам да кажем збогом фудбалу, што ми је било тешко. После четрнаест година сам одлучио да тренирам стони тенис. Мислим да сам требао и раније да кренем, али из Нове Гајдобре то није било могуће. Тренира се два пута дневно у Новом Саду по два сата и тако сваки радни дан. То је био један од разлога зашто сам се одлучио да живот наставим у Новом Саду са тадашњом девојком, а сада супругом, и кренуо сам у озбиљно бављење стоним тенисом.

Ћурић овај спорт тренира седам година што и није тако пуно, јер је стони тенис јако компликован и тежак.

-После три године играња сам добио позив од селектора репрезентације Србије Златка Кеслера, а убрзо и његовог клуба Спин из Новог Сада. То је иначе најтрофејнији клуб на свету када су у питању особе са инвалидитетом. Што се тиче мојих успеха у стоном тенису, неколико година сам био први у дублу у Србији, а прошле године сам био први и на бодовном турниру у нашој земљи. У иностранству сам пре четири године узео златну медаљу у мушком дублу, пре две године сам био други у Ходинину у Чешкој у конкуренцији 50 такмичара. Исто тако сам пре две године у Острави у Чешкој савладао стонотенисера из Чилеа и једног Чеха како бих ушао на светску ранг листу, а да би то урадио мораш да победиш на Светском купу два такмичара који су већ на светској ранг листи. Пре две године сам у Чешкој на Светском купу освојио друго место у микс дублу са Биљаном Убовић из Младенова. На светску ранг листу сам дошао са неких 700 бодова и ево ове године сам, поново у Острави, на истом турниру победио Аргентинца који је боље пласиран од мене и Јапанца и прикупио сам око 70 бодова. У полуфиналу сам изгубио од представника Француске и тако сам завршио на трећем, месту. То је моја прва медаља у синглу на Светском купу. Дан касније сам у микс дублу са Марином Минић освојио сребрно одличје.

Следеће године је Европско првенство у Шведској, а Немања Ћурић се нада учешћу на овом великом такмичењу. До тада му остаје да вредно тренира.

-Тренирам у сали на СПЕНС-у. Када су летњи топли дани два месеца сам тренирао на Академији у климатизованој сали, али пре петнаест дана смо добили клима уређај у сали на СПЕНС-у тако да ћемо ово лето тренирати само ту.

Животна прича Немање Ћурића је тужна, али уједно има и лепих ствари. Ово је пример како јака воља за животом може да победи тешку болест или повреду. Надамо се да ће Немања победити тешку повреду кичме и изаћи из инвалидских колица, што је по свему и заслужио.

Д. Зорић