Пре 26 година, 24.3.1999. године у 19.45 сати, почело је бесомучно и злочиначко бомбардовање Савезне републике Југославије од стране НАТО пакта.

Ироничан је назив те операције која се звала „Милосрдни анђео“, али за становнике Југославије тада није било ни мало милости. Напади НАТО авијације трајали су 78 дана и рат је завршен 10.6.1999. године потписивањем Комановског споразума којим су се наше полицијске и војне снаге повукле са Косова и Метохије, а ушле мировне трупе КФОР. Војна интервенција против наше земље покренута је без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, супротно свим међународним правима, што је изазвало бројне контроверзе у иностраном јавном мњењу.

Напад на нашу земљу покренут је када су западне земље тврдиле да се над албанском мањином на Косову и Метохији врши етничко чишћење и крше људска права, а иницијална каписла био је измишљени масакр над шиптарским терористима у селу Рачак. Полицијске снаге су 15. јануара 1999. године легитимном акцијом разбиле већу групу терориста из такозване ОВК. На лице места дошла је мисија ОЕБС коју је предводио Вилијам Вокер, а инсцениран је масакр над албанским цивилима. Каснији преговори у Рамбујеу су само потврдили војну акцију.

НАТО пакт, предвођен Сједињеним америчким државама, Великом Британијом, Француском и Немачком, са још 15 земаља чланица Алијансе, током 78 дана бомбардовао је цивилне и војне циљеве у Југославији, путеве, мостове, саобраћајнице, Пошту у Приштини, аеродроме, рафинерије, чак и стамбена насеља, Амбасаду Кине у Београду, РТС… При томе су НАТО злочинци користили и забрањено оружје (бојне отрове, касетне бомбе, пројектиле са осиромашеним уранијумом), посебно на простору Косова и Метохије. Иако са застарелом опремом, припадници наше војске храбро су се супротставили вишеструко надмоћнијем непријатељу. Војска Југославије није претрпела велике губитке у техници, јер је показала изванредну вештину и применила тактику постављања лажних циљева.

Током НАТО агресије, је према неким изворима, настрадало 1.008 припадника војске и полиције, а при томе је рањено преко 6.000 војника и полицајаца. На мети НАТО авијације нашла су се и стамбена насеља у Алексинцу, Нишу… Укупно је у рату страдало више од 2.000 цивила, а једна од њих била је трогодишња Милица Ракић у Батајници.

НАТО агресија окончана је 10. јуна 1999. године, али наглашавамо да тадашња СРЈ, иако у подређеном положају, није војно поражена, већ политички. После 26 година остала су само горка сећања на ратна дешавања и последице које се и дан данас осећају.

Један од директних учесника рата био је и генерал-мајор ВЈ у пензији Драган Колунџија из Бачке Паланке.

-Био сам заменик команданта 243. оклопно-механизоване бригаде стациониране у Урошевцу и обављао сам дужност начелника Штаба бригаде. Превасходни задатак моје бригаде била је припрема земље за одбрану из правца Македоније, али, колико сам ја схватио касније, НАТО није ни размишљао о копненом нападу на Југославију, јер су мислили да ћемо се врло брзо предати и прихватити њихове услове. Оно што се десило на граници Црне Горе и Албаније, био је мешовити напад ОВК и албанске регуларне војске уз подршку НАТО авијације.

Дошао сам на Косово и Метохију крајем октобра 1998. године. Тада је била завршена противтерористичка операција која је трајала од марта 1998. године. У то време потписан је споразум о доласку Верификационе мисије ОЕБС-а на Косово и Метохију. Тим споразумом било је предвиђено да се све војне и полицијске јединице које су дошле из ужег дела Србије повуку са КиМ и врате у своје гарнизоне. Све је, међутим, указивало тада да ће доћи до бомбардовања Југославије, а то је потврдио и генерал Милановић, наш обавештајац у Бриселу, који је дошао до оригиналних планова за НАТО интервенцију. Значи, већ тада се знало да се спрема рат у Југославији. Што се тиче Рачка, није се десио масакр албанског цивилног становништва. Највећа наша грешка било је повлачење полиције пре доласка истражитеља. Полиција је узела оружје од погинулих терориста, а припадници ОВК су тада наместили као да су то побијени албански цивили. Да смо поступили како је требало, они би инсценирали други инцидент. Преговори у Рамбујеу вођени су тако да се не прихвате услови.

Сада после више од две и по деценије, генерал у пензији се сећа ратних дешавања.

-Било је јако тешко време, јер сам био одвојен од породице. Осетио сам ту празнину и тек тада увидео шта ми значи породица. Са ове дистанце сматрам да је политика та која може да избегне рат и да доведе до рата. Дочекали смо почетак бомбардовања врло разумно, јер смо добијали информације и од обавештајних и политичких структура о развоју догађаја. На време смо тада напустили мирнодопске локације и касарне, мада је део јединица био ангажован у простору. Велики проблем био је на оним просторима где је живело већинско албанско становништво. Тада су сва дислоцирања била лако откривена и дојављена шиптарским терористима и НАТО-у. Ми смо се, ипак, трудили да то радимо својски и показали смо школски пример високог морала, храбрости и јунаштва. Имали смо генерацију војника на редовном одслужењу војног рока од марта 1998. године. То је била наша најобученија војска која је представљала кључ стабилности целог корпуса. Када је потписан Кумановски споразум, нису то јединице војске дочекале са раздраганошћу, већ са горчином у устима, јер су сматрали да је то пораз. Шта год ми причали, не може се другачије третирати, али то није војнички пораз, већ политички. После Кумановског споразума сусрео сам се са британским официром који је надмено наступио и рекао нам да можемо пешке да напустимо локацију. Међутим, када смо упалили наше тенкове и транспортере, нису могли да верују шта имамо од технике, присећа се наш саговорник.

Генерал у пензији Драган Колунџија додаје да је НАТО био бруталан, јер су гађали цивилне циљеве и у немоћи ливаде, тамо где ничега није било. Припадници наше војске су се сналазили на разне начине, подмећали су макете да их гађају, палили су ватру са циљем смањења наших жртава што је пилоте злочиначке алијансе збуњивало.

-Инфериорни смо били у средствима ПВО. Имали смо само ракете Стрела 1 домета пет километара и ракетни систем КУБ средњег домета. Хероји из 250. ракетне бригаде оборили су два авиона НАТО алијансе у рејону Срема, Ф 117 А и Ф16, и драго ми је да је то мој колега пуковник Славиша Голубовић лепо описао у књизи „Пад ноћног сокола“. Тај дивизион је био врхунски увежбан, а без синхронизованог рада тешко је постићи то што су урадили припадници 250. ракетне бригаде, закључује генерал у пензији Драган Колунџија из Бачке Паланке.

Иако су бројке о тачном броју жртава током НАТО бомбардовања Југославије и даље предмет дебата, највећи број жртава је био међу цивилима, али их је било и међу војницима Југославије и полиције. Последице су дубоке и дугорочне, а ефекти на здравље и животну средину се још увек осећају.

Д. Зорић

Прошле године у ово време цена товљеника кретала се од 260 до 280 динара по килограму живе ваге, да би од децембра месеца почела да пада и сада се товљеници продају по цени од 160 динара по килограму. 

Претходне године у пољопривреди биле су турбулентне, промене на тржишту су често биле изражене готово у свим секторима. Од наглог скока цена свињског меса, сада смо дошли до изузетно ниске цене за откуп товљеника, а наш саговорник Горан Ступар, сточар из Младенова, каже да је разлог томе велика количина увезеног меса из земаља Европске уније.

-Ради се о озбиљној количини меса која је била намењена за кинеско тржиште. Повећање царина Европске уније на електричне аутомобиле из Кине, довело је до „одговора“ Кине која је одбила да увезе свињско месо из Европе. То месо завршило је код нас и у земљама региона и направило огроман проблем. Залихе су свуда попуњене, месо више ником не треба, сви прерађивачи су се снабдели и још имају залиха у хладњачама и то је довело до наглог пада цене товљеника по килограму, што је наравно, угрозило нас, домаће произвођаче, истакао је Ступар.

Режим тржишне економије у пољопривреди присутан је код нас, додаје Ступар, и каже како, без обзира на споразуме са ЕУ, држава има механизме да реагује и заштити своје произвођаче. Претходних година је већ много сточара одустало од узгоја свиња, а наш саговорник каже како ће у наредном периоду озбиљно бити угрожено свињарство у Србији.

-Произвођачи немају рачуницу, у минусу су, једноставно не могу више финансијски да издрже и наравно одустају од новог узгоја. Мени је остало три товљеника која нисам успео да продам, а то ми се никад није десило. Цена је изузетно ниска, оставио сам их, па ако се ништа не промени, оставићу их себи. Десиће се сигурно неки негативни трендови, све је више оних који одустају од узгоја једногодишњих товљеника, па ћемо тежину проблема осетити на јесен ове године када их готово неће бити на домаћем тржишту, напомиње Ступар.

Горан Ступар има већи број јунади, а и на тржишту говеда дошло је до поремећаја. Како каже, Србија је забранила увоз говеда из ЕУ због појаве болести слинавке и шапа, што је довело до скока цене живе ваге.

-У наредном периоду нас сигурно очекује раст цене јунетине јер је увоз забрањен, а на домаћем тржишту је нема довољно. Што се тиче цена свињског меса, његова цена остаје сигурно на овом тренутном, нешто нижем нивоу у односу на претходну годину, бар до априла, маја ове године, додаје он.

Наш саговорник додаје да је надлежно министарство најавило веће субвенције у сточарству у односу на ратарску производњу, али да су то и даље само најаве, без конкретних потеза.

Д. Ј. Бујак

Волонтеризам је данас веома важан у свету, а на бази волонтеризма је и настала организација Црвеног крста. Управо је то тема представљања младе волонтерке Љиљане Велемир из Бачке Паланке која је прошле године проглашена за најактивнијег волонтера у Црвеном крсту Бачка Паланка.

Љиљана Велемир има 17 година, примерна је ученица Техничке школе „9. мај“ на смеру техничара мултимедије. Волонтирањем у Црвеном крсту Бачка Паланка бави се само две године и за релативно кратко време се доказала.

-За волонтирање ме заинтересовала професорица биологије Душица Јовин која ме и пријавила у Црвени крст Бачка Паланка. Професорица Јовин ми је приближила значај и активности Црвеног крста у локалној заједници и послом који волонтери обављају. Прикључила сам се Црвеном крсту са другарицом и биле смо лепо дочекане и прихваћене, почиње причу Љиљана Велемир.

Наша саговорница додаје да Црвени крст Бачка Паланка представља заједницу хуманих и посвећених добровољаца који имају исти циљ, а то је да помажу свима у нашој општини којима је помоћ потребна.

Који су то најважнији пројекати на којима сте радили као волонтерка?

-Неки од најважнијих пројеката у којима сам учествовала су добровољно давање крви, демонстрација вежбе прве помоћи и комерцијалне обуке у фирмама, као и пројекти у сарадњи са трговинским ланцем Лидл и помагање у обучавању волонтера млађих узраста.

Како се припремате за обављање својих волонтерских дужности и шта мислите да је најважније у раду волонтера?

-За обављање својих волонтерских акција спремамо торбе за вежбу коју радимо и у складу са њом припремамо маркиранте који глуме повређене и шминкамо њихове повреде. То је конкретно за вежбе прве помоћи које највише радимо. У раду волонтера је најважније је развијање емпатије и солидарности, као и одговорност према друштву, поштовање према старијим суграђанима, социјално угроженим категоријама и многочланим породицама.

Љиљана Велемир каже да су јој најлепши тренуци као волонтерки остали у сећању приликом вишедневног семинара у Багремари. Ту је упознала вршњаке, склопила је нова пријатељства и дошло је до размене искустава.

Како волонтерски рад утиче на Ваш лични развој и шта Вам значи бити део Црвеног крста?

-Волонтерски рад сматрам својом предношћу. То искуство је драгоцено и по мени представља добру страну моје личности. Награда коју сам у 2024. добила као „волонтер године“, обавезује ме да наставим са хуманитарним радом и да будем још посвећенија. За мене је то лични понос, али и моје породице која ме је правилно васпитала, да будем за пример осталима у свом граду.

Имате ли неку посебну вештину коју сте стекли као волонтер?

-То је свакако вештина пружања прве помоћи, јер можете спасити живот угроженој особи хитном и правилном реакцијом до доласка екипе Хитне медицинске помоћи. Друга важна вештина је контрола и самопоуздање у кризним ситуацијама. У данашње време је изазов бити волонтер, посебно међу омладином која није заинтересована да своје слободно време користи да би учинила добро дело, то јест да волонтира без икакве финансијске користи. Волонтирати значи размишљати другачије и ширити доброту око себе. У Црвеном крсту млади људи могу стећи квалитетне и искрене пријатеље, дружити се на хуманитарним акцијама, путовати у друге градове на семинаре ради усавршавања… Могу научити делити, бити солидарни, осећати се корисно као део заједнице где свако даје свој допринос да би се нешто успешно завршило.

Млада волонтерка Црвеног крста Бачка Паланка додаје да је знање, које је стекла у оквиру волонтирања, спремна да употреби у сваком моменту у складу са ситуацијама које се дешавају у свакодневном животу. У таквим моментима, додаје Љиљана Велемир, најважније је правилно одреаговати, бити скоцентрисан и не паничити, што је уистину врло тешко.

Како Црвени крст Бачка Паланка доприноси заједници и на који начин волонтери могу помоћи да се ти циљеви остваре?

-Црвени крст Бачка Паланка се суочава са изазовом да по осамнаести пут у низу буде проглашен за најхуманију средину по добровољном давалаштву крви, али не огледа се хуманост само у том сегменту. То је заслуга свих хуманих грађана, али и нас волонтера. Све пројекте реализују волонтери различитих узраста, који су стално активни и доступни када се организују акције. У ванредним ситуацијама број волонтера знатно расте. Циљ Црвеног крста је пружање помоћи другима, а волонтери су ти који се баве хуманитарним радом и дају свој несебичан допринос локалној заједници. Човек може бити испуњен само ако ради оно што воли и ако помаже другима. Бити одговоран свом друштву треба да буде наш приоритет и обавеза. Такође сматрам да је један од битнијих принципа универзалност, да би се могли лако прилагодити ситуацији која нас снађе.

Какав је ваш поглед на будућност волонтерског рада у Црвеном крсту?

-Планирам да наставим свој рад у Црвеном крсту и да се даље усавршавам како бих могла да пренесем своје знање на млађе генерације. Желим поносно да представљам Црвени крст Бачка Паланка на такмичењима и у пројектима са другим градовима.

Какву поруку имате за потенцијалне волонтере?

-Дођите у Црвени крст Бачка Паланка и један дан проведите са нама. Верујем да ћете осетити невероватну топлину и енергију, желећете да останете са нама и будете део наше многобројне хумане породице. Наша јака породица је услов за јаку локалну заједницу, закључује Љиљана Велемир.

Бити волонтер и помоћи некоме у невољи, пружити му прву помоћ или само помоћи старијим особама да пређу пут, је неописив осећај. Снага волонтеризма се најбоље показала за време катастрофалних поплава у Србији 2014. године и за време епидемије корона вируса када су волонтери били даноноћно ангажовани на пружању помоћи онима којима је то било најпотребније.

Д. З.