Кроз историју нашег града, поред многих посленика који су формирали културни идентитет Бачке Паланке, истакнуто место припада великану писане речи, доктору Славку Јовину.

Бачкопаланачки хроничар и аутор неколико књига, Леонард Немет прикупљао је податке о Славку Јовину, које је сместио у књигу „Насеље Обровац“. Додатне детаље из живота и каријере Славка Јовина, Леонард је пронашао у Обровцу. За „Недељне новине“ Леонард је испричао све о богатој каријери Обровчана Славка Јовина.

Доктор Славко Јовин се интензивно бавио научним истраживањима из опште историје, историје медицине, а посебно треба истаћи његове радове из завичајне историје, али кренимо редом.

Прим. др Славко Јовин је рођен у земљорадничкој породици 11. фебруара 1923. године у Обровцу, од оца Михајла Јовина и мајке Десанке рођ. Плавшић. Основно и средње образовање је стекао у родном Обровцу, Новом Саду и Сомбору. Учесник је Народно ослободилачког рата – у Седмој војвођанској бригади истакао се у завршним борбама за ослобођење Славоније и Словеније. Демобилисан је у јануару 1946. године када уписује Медицински факултет у Београду који завршава 1951. године.

Прво радно место добио је у завичају, у Бачкој Паланци, у Амбуланти опште праксе, а 1953. године организује Дечији диспанзер у нашем граду, који се налазио у вили Линдешмит, преко пута млина код Железничке станице Нова Паланка. Био је први директор Дома здравља у Бачкој Паланци. По завршетку педијатријске специјализације, премештен је у Кикинду где ради до 1962. године, када га Министарство здравља Југославије шаље у Републику Гвинеју. У тој несврстаној и пријатељској земљи постављен је за шефа Службе за мајку и дете. Тамо је био до 1968. године када се враћа у Бачку Паланку на место управника Дечијег диспанзера и помоћника управника Дома здравља.

Докторску дисертацију из историје медицине је одбранио 1978. године и стекао звање доктора историје медицине. Пре тога, 1955. године објавио збирку песама „Редови“ где у песми „Повратак у родни крај“ каже: Протрчаћу ноћас кроз поља и траве, винограде родне, кроз зелене гране, дозрела ће жита шумом да поздраве, мој повратак позни у дечачке дане“.

Године 1956. интензивно објављује у зборницима Научног друштва за историју здравствене културе Југославије и Летопис за општу историју Матице српске у Новом Саду. Стручне радове објављује у гласилима и публикацијама као и у дневној штампи на практичан и пријемчив начин. Објавио је девет књига у издању Матице српске, од тога шест на тему епидемије колере у Војводини, затим „Здравствене прилике у Бачко-бодрошкој жупанији“ и „Закон о здравству из 1770. године“ као и „Историја здравствене културе Војводине“. Такође, у педесетак научних радова, наших и страних стручњака коришћени су његови научни радови и анализе, а многим студентима је био ментор на дипломским радовима.

Посебно важни историјски радови са аспекта завичајне историје су „Бачка Паланка и њено здравство у прошлости“ и истраживања која је објавио у Зборнику 1 „Бачка Паланка – историјски развој насеља“. Ту су и „Зидање православне цркве у Бачкој Паланци“ и „Доктор Тодор Бороцки – лекар и борац“. У књизи „Обровац насеље на три реке“ објавио је родослов фамилије Јовин из кога доносимо један куриозитет. Најстарији предак фамилије Јовин кога смо могли установити преко црквених матрикула био је Кузман, који се упокојио 1807. године. Његова жена Тедосија родила је 19-оро деце, а најмлађе дете, Божо, родио се у години смрти његовој оца, Кузмана.

„Сећам се да су моји деда и баба причали да је Теодосија родила двадесет и двоје деце, али како су црквене књиге вођене од 1772/73. године, нисам могао наћи валидне доказе за троје прворођене деце, а за њихових 17-оро деце и данас се могу наћи подаци у црквеним протоколима Светог храма обровачког“, написао је др Јовин.

Успешно је обављао више одговорних дужности у научним и струковним установама и удружењима. Био је члан Научног друштва, члан надзорног одбора и члан комисије за научни рад и публиковање. Такође, био је сарадник Матице српске и Војвођанске академије наука и уметности, помоћник уредника енциклопедија Војводине, професор историје медицине на Медицинског факултету у Новом Саду, члан уредништва и аутор едиције „Историја здравствене културе Војводине“ у којој ауторизује осам поглавља која обухватају период од 1718. до 1849. године.

Обровачки огранак Народне библиотеке „Вељко Петровић“ са поносом носи његово име. Умро је у Новом Саду 2007. године.

Д. Ј. Бујак