Кажу да је математика један од најтежих предмета, како у основној тако и у средњој школи, а онда и на факултетима природних наука. Једноставно, математика је то што јесте, сабери, одузми, помножи и подели, нема ту много различитих начина за савладавање градива него „седи и ради задатке“. Да ли бисмо математику могли спојити са нечим креативним? Тешко. Али наша саговорница је то успела.

Радмила Кнежевић из Бачке Паланке је професорица математике у Гимназији „20. октобар“ која у слободно време хекла изузетно симпатичне играчке и шарене прекриваче, а све што изради је уникатно и у потпуности ручно израђено. Рођена је у Босни и Херцеговини, па је можда сувишно и наводити како је и од кога научила да штрика и хекла, а хоби који је развила, поред тога што је опушта, привлачи све више заинтересованих за њене играчке.

Колико дуго радиш као професор математике?

Од 2003. године радим у школи као професор. Почела сам у Гимназији на одређено време и у почетку предавала информатику, касније сам почела предавати математику. Прво сам радила као замена и у Гимназији и у Економској школи, а онда и у основним школама у Товаришеву, Младенову и Бачкој Паланци. Пре десет година вратила сам се у Гимназију и од тада предајем само математику.

Како је дошло до везе између математике и креативног ручног рада?

Ручним радом сам окружена од малих ногу јер су се све жене из моје породице, почев од мајке, обе баке, тетке, бавиле различитим врстама ручног рада, од хеклања, штрикања, израде гоблена, ткања… Све ми је то било занимљиво и уз њих сам научила те основе и хеклања и штрикања. Што се тиче конкретно луткица које данас хеклам, прво сам гледала по интернету, а онда су ми прошле године и сестра и снаја остале у другом стању и хтела сам да за сестриће направим нешто оригинално и уникатно и то су биле моје прве луткице од плишане вунице. Играчке су пуњене антиалергијским пуњењем – кофлином и силиконским пуњењем. Пре тога, хеклала сам наратке који су увек популарни, најпре за поклон, а онда и за продају јер се много њих интересовало, неки су чак отишли и у Америку и Француску. Поред тога, хеклам и ћебад за децу.

Како реагује околина и може ли се од овакав хоби да допуни кућни буџет?

То је леп хоби, али је, као и сваки ручни рад у данашње време, тешко наплатити. Тешко је заценити тај производ, да цена буде заиста реална, а да опет буде приступачна просечном купцу. Пошто ја ово заиста волим да радим, мени је циљ да покријем трошкове неопходног материјала. Моји радови могу да се погледају на Инстаграм страници terslook_heklane_igracke.

Да ли би се и ти сложила са многима који се баве неким креативним ручним радом, да сати проведени у изради предмета опуштају?

Да, дефинитивно, то је заиста најбоља антистрес терапија, боља од било ког антидепресива јер се просто искључите из овог света и одеш у неки други. Трудим се да свака нова играчка буде другачија од претходне, да додам нешто своје. Нисам никад обратила пажњу на то колико ми временски треба за једну играчку, то је посао који захтева време, али понекад седим и хеклам по два сата у континуитету и немам осећај уопште да је толико прошло.

Да ли се креативност може унети на час математике и да ли си строга као професорица?

Тешко је данашњој деци бити строг професор, уствари ни не знам шта данашњој деци значи да им је неко строг. Они се једино боје када им се прети оценама, а то је нешто што ја не волим да радим. Међу данашњом децом нема поштовања због којег ће они слушати и пратити час. Не мислим да сам строга, али јесам неко ко захтева дисциплину и рад. Што се тиче креативности и математике, може се и тај предмет учинити креативним и ја се негде и трудим да то буде тако, али није свако градиво погодно за тако нешто. Где год је могуће, гледам да одређене задатке радимо на неки мало другачији, деци занимљивији начин, али математика је такав предмет да она сама диктира и начин и темпо рада.

Д. Ј. Бујак