Свако друштво жели да има што боље лекаре. Медицинске студије се изводе на медицинским факултетима, а потом се медицинска пракса лекара усавршава у различитим медицинским институцијама, махом на клиникама и у болницама. Побољшање медицинске едукације је важан процес који се с времена на време мења на основу развоја медицинске науке и праксе, али и потребе друштва за одређеним бројем квалитетних лекара.

Медицински часопис, „Journal of Medical Education and Curricular Development“ (издаје се у Енглеској), ових дана је објавио чланак „Preparations of students for enrollment in medical schools“ о томе како се могу боље припремати кандидати за студије на 252 Европска медицинска факултета. Аутор чланка је проф. др Рајко Игић из Сомбора који предлаже да се поред средњошколске припреме, кандидати две године припремају на универзитету. Таква ће припрема побољшати студирање, а лекари постати бољи стручњаци. Нажалост, тзв. Болоња модел не предлаже додатну припрему студената за студирање медицине – важан елеменат медицинске едукације.

На чему се заснива Игићев предлог? Снажан развој медицине достигао је врх у Немачкој крајем 19. и почетком 20. века. Утицај се ширио Европом и Америком. Најснажнији трансфер Немачке медицине у Америку извршио је Абрахам Флекснер (1866-1959), амерички психолог и просветитељ који је студирао у Берлину. Његова књига “Flexner Report 1910”, подстакла је Carnegie Foundation да оснује 155 медицинских факултета у Америци и Канади. Флекснер је педагошку основу за медицинску едукацију преузео из књиге Theodora Bilrotha, “Medical Education at German Universities” у којој се, по први пут, тврди да је медицина научна дисциплина.

Флекснер је предложио да студенти, након четири године студија на колеџу, проведу на медицинском факултету две године у лабораторијама и институтима, а потом две године изучавају клиничке предмете. И данас се медицина у Америци студира пема Флекснеровом моделу. Таква едукација, уз доцнију медицинску праксу и медицинска истраживања у САД често омогућавају да САД превазилазе немачку и европску медицину. Међутим, све се студије у Америци плаћају. Премедицинске студије коштају студента 52.000 долара годишње, а студије медицине на државним факултетима 58.800, а на приватним 65.400 долара годишње. Зато већина студената ради студија подиже кредит: државни је погоднији, али је износ ограничен. Сви су стручњаци касније задовољни “јер им је школовање најбоља инвестиција”.

Игићев модел медицинских студија у Европи укључује двогодишњу припрему на редовним студијама (нпр. фармација, биологија, биохемија, хемија и др.) на којима се изучава неорганска и органска хемија и биологија. Таква припрема даје студенту више времена да се посвети предклиничким наукама – анатомија, биохемија и физиологија. Курикулум ће се тако скратити од 6 на 5 година. Студије медицине и других дисциплина у Европи махом су бесплатне. Главна предност двогодишње универзитетске припреме студената је да они лакше савладају премедицинске и клиничке предмете, а касније постају успешнији практичари и истраживачи који бивају спремнији и за остале медицинске активности које постају све разноврсније. Поред тога, студенти ће у првој години студија бити две године старији и академски искуснији, а они који се не упишу на медицински факултет, настављају студије на оном факултету на коме су провели две године.

Рајко Игић је рођен 1937. године у Деспот Св. Ивану/Сентивану (данас Деспотово). Медицински факултет је завршио у Београду, а докторску дисертацију одбранио у Сарајеву; радио је као професор фармакологије и токсикологије у Сарајеву, Тузли, Бањој Луци и Новом Саду, био је продекан за наставу и науку, оснивач постдипломских студија у Тузли, а потом научни саветник у Stroger Hospital of Cook County, Чикаго.

Главно откриће му је налаз ACE у оку којим је скренуо пажњу многим истраживачима на ангиотензин II, снажну компоненту ренин-ангиотензин система који игра важну улогу у кардиоваскуларним и реналним (бубрези) функцијама. ACE конвертира неактиван ангиотензин I у ангиотензин II који сужава крвне судове и повишава крвни притисак који оштећује срце. Игићево откриће указује на везу измеđу здравља ока и општег здравља организма, посебно на крвни притисак и регулацију течности и електролита. Тако су повезана два важна процеса који воде бољем разумевању здравља.