Народна библиотека „Вељко Петровић“ има богат фонд свих популарних наслова, из свих области књижевности. У сарадњи са бачкопаланачком библиотеком, доносимо вам препоруке књига за ову недељу.

„Пред огледалом“ – Вењамин Каверин

„Роман ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ је узбудљива, потресна и нежна повест о љубави која је трајала колико и живот њених јунака. Испричала је сама Лиза кроз писма Костји. Прво му је упутила када јој је било шеснаест година. Последње пред своју смрт.

У почетку раздвојени околностима које не зависе од њих, када су могли да бирају, изабрали су растанак.

Страсно обузета сликарством, уверена да само у њему може да пронађе смисао живота и разлог постојања, Лиза је отишла у Париз. Чинило јој се да у том туђем граду почиње и завршава се све што је вредно и важно у уметности. И да она то мора да види и осети.

Костја је остао у Русији, предан науци. И у труду да широко заобиђе, да некако заборави, љубав према Лизи.
Тако је свако упао у свој ковитлац и лом.

Све се мењало. И они сами. Све се крзало, тањило, и губило сјај. Само је њихова љубав расла. Зрела. Тежила новим садржајима и жудњама. Једина константа у њиховим животима, чак и када је она делила дане са другим мушкарцима, а он са другим женама.

А онда је и историја покупила данак…

Када је одлучила да се врати Костји и Русији, Лиза је сазнала да је за власт своје земље бегунац коме се не прашта. Да је глад њене душе за сликарством названа издајом. Ипак, започела је своју задњу борбу — да се најзад споји са јединим човеком кога је волела.

Две и по деценије трајала је преписка јунака ове истините приче. Костјина писма су изгубљена. Лизина су пред нама. Та писма су крик душе. Јецај срца. Вапај ума. Слатки шапат наде. Мир и немир вере. И опомена да је љубав Божији дар. Да јој стога ништа не сме бити прече ни важније од ње саме.“ (delfi.rs)

„Супруга која је све ставила на коцку“ – Еки Мидвуд

Заиста је занимљиво како човек не цени ситнице све док их више нема.

Берлин, 1943: „Где вам је супруг?”, захтевао је да зна есесовац са списком. „Нема никога код куће”, рекла је Марго пре него што су стигли да крену са уништавањем простора у потрази за другим укућанима. „Сама сам.” У очима есесовца није било ничег осим леда и смрти, и синуло јој је како једино она стоји између мужа и војниковог митраљеза. У нацистичкој Немачкој, Марго одбија да попусти под теретом Хитлерове тираније. Кад је отпуштена с посла кројачице због тога што је удата за Јохена, који је Јеврејин, ипак остаје уз њега. Иако њени пријатељи прелазе улицу како би је избегли, а сопствена мајка је одбацује, остаје одана.

Након што им Гестапо упадне у дом и заплени ствари, остаје непоколебљива. А кад их избаце на улицу и постану бескућници, не показује слабост. Док се авиони обрушавају и сирена за ваздушни напад завија, а Јеврејима није дозвољено да улазе у склоништа, одбија да напусти мужа. Чак и кад се шушка како невине људе шаљу у логоре, укључујући Немце и Немице у браку с Јеврејима, и даље не попушта. И кад нацисти напокон ухапсе Јохена, затварајући га с безброј других, Марго одлучује да се бори до краја.

Наоружана једино љубављу, ризикује живот док протестује испред седишта Гестапоа. Надахнуте њеном храброшћу, ускоро јој се придружује на стотине жена које вичу: „Ослободите нам мужеве! Ослободите нам мужеве!” Може ли Марго да постигне немогуће и спасе вољеног супруга? Или кад се суочи са чуварима СС-а који непрекидно сеју смрт, хоће ли се једноставно жртвовати? (knjizare-vulkan.rs)

„Пустоловине бачког опсенара“ – Мирко Демић

Награда „Мирослав Дерета” за 2018.

У роману Пустоловине бачког опсенара наратор, педесетогодишњи отправник возова, бави се реконструкцијом животописа могућег претка Димитрија Вујића, главног јунака ове приповести, необичног човека, пустолова, каријеристе и лажова с половине XVIII века. Посредно, преко реконструисања детаља мистериозне и недовољно јасне приче о другом човеку, наратор прави рекапитулацију властитог живота, или боље рећи сопственог осећања живота. На основу штурих докумената и породичног предања, гради се лик Димитрија Вујића, бачког Казанове и авантуристе, с намером да се разуме његова улога у дворским сплеткама по европским дворовима на којима је често заузимао веома утицајне положаје.

Оно што изгледа раздвојено временом, простором и карактером, како приповедање одмиче, показује се све више као слично, сродно, истоветно. С једне стране стоје догађаји необичног претка, а са друге – богатство емоција и доживљаја, детаљно нијансирање деликатног и сензитивног нараторовог света, о коме не сазнајемо преко личних биографских података, већ кроз његов доживљај самог Вујића. Тако се од наизменичне нарације о прошлости и садашњости, о туђем и сопственом, у овом раскошним језиком исписаном роману, формира трећи слој, у коме се од догађаја једног и доживљаја другог живота ствара могућа целовитост постојања. (knjizare-vulkan.rs)