Бачкопаланачки хроничар, Леонард Немет, 2022. године објавио је књигу под називом „Колекционар паланачких успомена“, у којој су сабране бројне приче из прошлости Бачке Паланке и околних места. Немет је аутор више оваквих књига, а „Колекционар паланачких успомена“ конкретно обухвата неколико целина – о ватрогаству у Бачкој Паланци, културно-историјској топографији Бачке Паланке, времену Великог рата на нашим просторима, о животима познатих Бачкопаланчана али и занимљиве и никад испричане приче наших суграђана.

У делу књиге „Ликовна вертикала Паланке“ између осталих, писао је о животу и раду бачкопаланачког сликара и архитекте Милана Палишашког.

Сликар и архитекта Милан Палишашки (1927 – 2017)

У београдском хотелу „Метропол-палас“, 31. јануара 2014. године представљена је монографија „Милан Палишашки – архитекта“, поводом шездесет година рада овог истакнутог паланачког сликара, графичара, урбанисте, дизајнера примењене уметности и архитекте стамбене, изложбене и сајамске архитектуре. „Свеобухватни уметнички и градитељски напор Милана Палишашког даје континуиран, целовит, вишезначан и конзистентан опус који задовољава критеријуме великих уметничких дела (опсежност дела, обиље интересовања, разноврсност, универзалност, трајност и јединство)“, каже др Ђура Којић, професор Архитектонског – грађевинског факултета у Новом Саду. Ова наша биографско-аутобиографска белешка о сликару Милану Палишашком била би непотпуна и лишена драгоцене аутентичности, без одломака објављених у поменутој монографији. У поднаслову „Сећања“, а по избору самог Палишашког, из непосредног контакта са аутором овог рада, доносимо и његов текст како следи:

„Рођен сам 4. јула 1927. од мајке Ане Радојчин Палишашки и оца Радослава Палишашког у Бачкој Паланци. Отац Радослав Палишашки, рођен 1894. године, био је подбележник у општини Бачка Паланка…

…У другом поднаслову своје аутобиографије „Бачка Паланка мога детињства“ аутор, како сам поднаслов каже, описује свој родни град у првој деценији живота, дакле период до почетка Другог светског рата:

„У најлепшем сећању ми је ипак остало тадашње дунавско купалиште – плажа, тзв. ‘Штранд’, о коме ћу рећи нешто више. Иако новосадски слови као ‘нај’, мислим да је наш, премда мањи, као право ‘градско купалиште’ у то време био и лепши и боље организован. Паланачки штранд су преко пута Илока изградили Немци, а власник се звао Линдешмит. Његова кућа – вила и данас стоји уз хотел „Клеспис“ (хотел ‘Београд’, прим. Л.Н.) и служи као дечији вртић ‘Младост’ ул. Ј. А. 4, а представља можда и најлепшу грађевину у Бачкој Паланци. Линдешмит је изградио око 180 индивидуалних опремљених кабина које су се изнајмљивале у сезони (кабина мог оца је била под бројем 159). У комплексу плаже постојали  су бифе-ресторан и куглана и кућа чувара са благајном-рецепцијом. Радила је и берберница, уз плажу у једној ниши била је и чешљаоница са огледалима, док су у ограђеном делу плаже подучавана деца непливачи. На песку су биле справе за вежбање (разбој, два вратила), а у хангарима за чамце бољестојећих породица чували су се модели „Килбот“ преклопне градње, скифови, двоседи, дубл-скул са рол сицевима“…

По завршетку III разреда гимназије, Милан је наставио школовање 1941. године у „Мађарској краљевској државној гимназији“ на српском наставном језику, која је за време окупације била једина у Војводини. Крајем октобра 1944. године, завршивши VI разред поменуте гимназије,м јавља се добровољно у партизане и без икакве војне обуке са седамнаест година одлази на фронт. Прво ватрено крштење било је у бици на Батини 10. и 11. новембра 1944, када су се сукобиле две највеће војске тог времена- руска и немачка. Када Милан Палишашки говори о свом школовању у Паланци и Новом Саду, где завршава скраћени течај VII разреда гимназије 1946. године, а VIII 1947, вредно је истаћи један његов закључак: „Мислим да је важно где неко проведе детињство, дечаштво и најлепши део младости, где се формира и „учи животу“. А Паланка и Нови Сад су мени оставили дубок траг у културном, друштвеном и општем смислу, чак дотле да могу рећи да ме је мање-више све што сам научио, у себе тада примио и сазнао, у време одрастања у тој средини дефинисало као човека цео живот“.

По завршетку велике матуре у Новом Саду, Милан уписује студије на Архитектонском факултету у Београду. И поред последице ратних, несташица и немаштине (куповало се на бонове и тачкице), Милан је као учесник НОБ-а, био ослобођен многих ваннаставних обавеза, а што је још важније, имао је тетку у Београду која му је увек била при руци. Студентски дани, и поред факултетских обавеза, остају му у нејлепшој успомени, а пријатељства тада успостављена остају за цео живот. Миланов друштвени живот у годинама студија, а и касније, био је испуњен, да не кажем хедонистички, у правом смислу те речи. Ако знамо за његово музичко образовање, можемо претпоставити каква је била његова популарност у друштву у којем се кретао а, по његовим речима, и материјална добит од музичких наступа у многоме је „спасавала“ родитељски буџет. Прву изложбу акварела и графике Милан Палишашки, заједно са изузетним пријатељем Зораном Петровићем, организује на инсистирање професора Страла и Дерока на ТВШ – Архитектонском факултету у Београду…

Један пословни успех арх. Милана Палишашког може се слободно сврстати на границу могућег или у „веровали или не“, а објављен је у листу „Политика“ 23.04.1963. године у рубрици „Из наших крајева“, где дословно пише „Архитекта Милан Палишашки добио је 1960. године све четири прве награде на конкурсу за идејно решење Југословенског павиљона на сајмовима у Измиру (Турска), Франкфурту на Мајни (Западна Немачка), Стокхолму (Шведска) и Тунису (у Тунису)“.

Још на самом старту, а потом кроз читав стваралачки опус, на многим домаћим и међународним изложбама и сајмовима, Милан скреће пажњу публике и стручне јавности на примену универзално прихватњивих елемената, сведеност облика и боја и усвојених начела естетског елементаризма, што га лансира у сам врх културно-уметничких посленика у Србији. Тако привилегован, могао је себи дати стваралачку слободу модернисте и гласоноше, овде непознате савремености, „да опроба ауто-банове западног света после тачкица и немаштина, у руци држи страну валуту“, којом је прибављао најквалитетнији сликарски материјал (флах и акварел четкице од видрине длаке, папир, платна, боје и др.)

Стваралачко-уметничко дело Милана Палишашког је веома разноврсно и обимно. Међу бројним изведеним објектима овог великог уметника, издавајају се хотел „Турист“ (данашњи хотел „Фонтана) у Бачкој Паланци, спомен-обележје на одрамбеном насипу поред Дунава у Бачкој Паланци као и аутобуска станица такође у Паланци.

Милан Палишашки је за свој уметнички опус добио следеће награде и признања: Годишња награда УЛУПУС-а – 1961; Звање истакнутог уметника – 1985; Октобарска награда 30. салона – 1989; Сребрна плакета Универзитета уметности – 1991; Златна плакета – 1992; Награда за животно дело – 1994; Повеља Академије архитеката – 1995; Награда за архитектуру САС-а – 1996; Повеља Народног музеја – 1998; Повеља Академије архитектуре – 2007. године.

Као круну свих награда и признања, Милан Палишашки је добио Националну пензију Министарства културе Републике Србије 2008. године. Умро је после краће болести у Београду 30. јула 2017. у 91. години живота.

Аутор: Леонард Немет, одломак из књиге „Колекционар паланачких успомена