Бачкопаланачки хроничар, Леонард Немет, 2022. године објавио је књигу под називом „Колекционар паланачких успомена“, у којој су сабране бројне приче из прошлости Бачке Паланке и околних места. Немет је аутор више оваквих књига, а „Колекционар паланачких успомена“ конкретно обухвата неколико целина – о ватрогаству у Бачкој Паланци, културно-историјској топографији Бачке Паланке, времену Великог рата на нашим просторима, о животима познатих Бачкопаланчана али и занимљиве и никад испричане приче наших суграђана.

У делу књиге „Културно-историјска топографија Бачке Паланке“ Леонард Немет писао је и о историјату зграде Музеја града.

Зграда Грађанске школе (данас Музеј града) на Тргу братства и јединства број 21, у друштвеној је својини – носилац права коришћења је Културни центар Бачка Паланка.

Зграду је пројектовао и градио од 1901. до 1903. године архитекта Франц Рајхл (Апатин 1869 – Будимпешта 1960), за 106.000 круна, по налогу инвеститора – Бачке жупаније и Среза паланачког. Предисторија овог објекта одвешће нас у последњу четвртину XIX века, када се, на предлог Карла Мезеија, 1886. године оснива једноразредна средња школа, која је била смештена у кући др Перлеса (данас Улица М. Курепе бр. 14) и која ће прерасти у четвороразредну до 1898. године, када је „продржављена“ и постала Државна грађанска школа.

Такође, и пројектант зграде Грађанске школе на Тргу братства и јединства инг. архитектуре Франц Рајхл, на неки начин је уткан и историју нашег града. Наиме, по завршетку школске зграде, пројектовао је 1907. године и цркву у нео-готском стилу, за католичку Жупу новопаланачку, која је, после три године, завршена 1910. године, а после оштећења (од немачког гранатирања 1945. година) и срушена 1965. године. Затим, рођени брат архитекте Франца Рајхла, Вилхелм Рајхл, био је власник фабрике цементних плоча и вештачког камена у Паланци (плочице, степеништа, облоге за соклу и др.) а што је важније за наше културно наслеђе, Вилхелм је имао лепу кћер Адријану-Аурелију, која ће 1897. године постати супруга чувеног паланачког сликара Франца Ајзенхута, чији син Георг је 1926. године основао фабрику за израду кожне галантерије „Меркур“.

Али да се вратимо архитектури. Објекат је смештен на међу некадашње немачко-мађарске основне школе (некада ОШ „Клара Фејеш“, данас средња школа „9. мај“) и Парохијског дома римокатоличке цркве (данас Гимназија „20. октобар“ и економска школа „Др Радивој Увалић“), а чеоно је извучен на регулациону линију улице, окренут ка западу. Зграда је једноспратна са основом у облику ћириличног слова „П“, а северно и јужно крило зграде даје симетричност и складност у целокупној концепцији објекта. Дворишна фасада је разуђена већ поменутим крилима, као и централним делом, који је наглашено извучен у односу на основни правац дворишне линије.

У архитектонској концепцији препознат је јак утицај архитектуре историцизма, а нарочито је наглашена стилска препознатљивост у уличној фасади, која је у основи приземља и спрата, завршно са кровним венцем, у централном делу и на јужном и северном крилу извучена у односу на регулациону линију улице. Прозори су двокрилни и трокрилни, у приземљу засвођени полукружно, а на спрату равним тимпанонима, што зграду, попут кордонског венца пресеца хоризонтално и наглашава две етаже. Централни  део уличне фасаде се завршава барокним ризалетом, који надвисује кровни венац и кореспондира са плитком малтерском пластиком наизменичних низова геометријских фигура.

Улаз у зграду обезбеђује два одвојена улазна портала, који су омогућили да приземље, као посебна целина (женска школа), буде у функционалном смислу одвојена у односу на спратни део (мушка школа), у који се улазило из дворишта, кроз хол, па широким степеништем од вештачког камена на спратну етажу. У јужном крилу је смештена фискултурна сала у приземљу, а на спрату свечана сала, док су у северном крилу смештене две учионице. Дворишни део зграде и на првој и на другој етажи, има целом дужином објекта, ходнике који повезују четири учионице приземља и четири учионице на спрату, док је у централном, испуштеном дворишном делу у обе етаже мокри чвор. Испод северног крила зграде налазе се подрумске просторије, а терасе (које преко дрвеног степеништа повезују спратну етажу) оивичене су оградом од кованог гвожђа, што представља посебан архитектонско-стилски елемент касне мађарске сецесије.

На крају, рецимо нешто о историјату Грађанске школе, која скоро стотину година остаје у функцији образовања средњошколаца наше општине, па и шире. Настава се до краја Првог светског рата одвијала на мађарском и немачком језику, а први директор је био Јанош Кардош. По завршетку Великог рата, формирају се мешовита одељења (зазидан је јужни улаз), настава се изводи и на спрском језику, а од 1931. године укида се настава на немачком. Тада је директор био Димитрије Рашић.

Након ослобођења 1945. године Грађанска школа постаје Непотпуна мешовита гимназија, а од 1948. године је Потпуна мешовита гимназија, с називом Државна реална гимназија Бачка Паланка. У згради су биле смештене: Техничка школа, Економска школа и основне школе „Клара Фејеш“ и „Веселин Маслеша“. Данас је у згради старе Грађанске школе смештен Музеј града Бачке Паланке.

Аутор: Леонард Немет, одломак из књиге „Колекционар паланачких успомена“