Култура
Када љубав напише књигу
Објављено
пре 2 седмице-
Објавио:
Клик на вестиДа је љубав мајке према детету најјача љубав на свету, још једном је доказала Катарина Гашпар, мајка Викторие Тамаши Бабић, тиме што је смогла храбрости и снаге да записе своје преминуле ћерке сакупи и објави у књигу.
„Док Дунав тече“, емотивна књига, у издању штампарије „Станишић“ представљена је бачкопаланачкој публици, у петак, 25. октобра у Народној библиотеци „Вељко Петровић“. Четири године након смрти своје ћерке, мајка Катарина одлучује да записе из њеног дневника преточи у књигу, а велика подршка и помоћ у томе јој је био њен унук, Викторијин син, Никола.
Управо они су књигу и представили, а библиотекарка Милка Родић кроз сузе је публици најавила говорнике на промоцији, те замолила присутне да јој не замере на емоцијама које су превладале. И заиста, било је врло емотивно слушати једну мајку како чита записе своје ћерке, која се од пете године живота борила са тешком болешћу.
-Викториа је желела да она и ја напишемо једну књигу заједно и то смо радиле тако што сам ја њој из радоснице читала шта се дешавало од њеног рођења. Стигле смо заједно до њеног пубертета и њеног изласка из болнице из Париза и ту смо стале, јер је она после тога била у болници у Турској, где је дуго била у коми. Та књига је требала да се зове „Књига моја и моје маме“, она је мени диктирала, а ја сам писала, пошто је она имала великих проблема са концентрацијом, каже Катарина Гашпар за „Недељне новине“.
Катаринина љубав према својој ћерки и унуку Николи је оно што је мотивисало да смогне снаге, прочита све записе своје ћерке и заједно са унуком то преточи у књигу.
-Када је Викториа преминула, 2020. године, ја нисам имала никакву снагу да било шта почнем. После сам се сетила да њен син неће имати шта да исприча својој деци о његовој мами. Он о својој мами зна само до његове десете године живота и то зна само такву ситуацију у каквој је она била, тако да је он то прихватио као једино нормално. Тада сам ја отворила све њене записе, дневнике и споменаре. Пронашли смо дивне приче, њена сећања на догађаје из детињства, дане које је проводила у Бачкој Паланци и Младенову и тако смо сложили причу, унук Никола и ја. Записи су сложени хронолошки, а књига подељена у пасусе, сваки под својим именом. Размишљали смо како да назовемо књигу. Њена последња изложба слика звала се „Ток“, а изложбу коју је имала у Инстанбулу се звала „Ка површини“, па се тако родила идеја да то буде „Док Дунав тече“, додала је Катарина.
Викториа је Инстанбулу дуго била у коми, то је било након друге трансплатације јетре. Био је то веома тежак период за њу, а како каже њена мајка Катарина, када се пробудила тражила је да иде кући код свог сина Николе.
-Успели смо, она је дошла кући и живела је још три године. Тада више није писала, али је мене замолила да све запишем, да Никола има да се сећа мајке. Мој Никола је аутор ове књиге јер је он урадио највећи део посла, слагао фотографије и текстове и дао свој максимум да ова књига угледа светлост дана, каже наша саговорница.
Никола је од мајке Викторие наследио сликарски таленат па је публика на промоцији имала прилике да види и Викторијине и Николине уметничке слике.
Викториа Тамаши Бабић, рођена је у Новом Саду 21.10.1976. године. Завршила је Средњу уметничку школу „Богдан Шупут“, у Новом Саду, а након тога и Академију Уметности у Новом Саду, одсек – ликовни, смер – сликарство и вајарство.
За време свог кратког, али успешног живота, живeла је и радила у свом Атељеу “Matisse” у Новом Саду. Остварила је 17 самосталних изложби слика у Србији и иностранству. Учествовала је на преко 15 хуманитарних аукција и изложби слика, као и много ликовних колонија у Србији и иностранству.
Организовала је више изложби слика и радова деце Атељеа „Matisse“, остварила многе похвале и награде, као и диплому Амбасаде Краљевине Норвешке. Њена последња изложба, „Ток“, је одржана у новембру 2019. у просторијама Удружења дистрофичара Јужнобачког округа.
У више часописа проглашена је за „најхрабрију жену Србије“, а своју животну битку окончала је 21.09.2020. године у Новом Саду.
Д. Ј. Бујак
Култура
Анђела Станковић из ОШ „Алекса Шантић“ трећа на литерарном конкурсу
Објављено
пре 1 дан-
новембар 8, 2024Објавио:
Клик на вестиАнђела Станковић из Нове Гајдобре, ученица 7-2 разреда Основне школе „Алекса Шантић“, освојила је 3. место на литерарном конкурсу „Пружи ми руку, друг ми буди“, који је организован од стране Удружења „Витезови осмеха“.
Радови су пристигли из Републике Србије, БиХ, Републике Хрватске, Републике Северне Македоније, Црне Горе и Словеније. Након више кругова жирирања од стране чак седам чланова жирија, ученица ОШ „Алекса Шантић“ је освојила значајно треће место. Ментор је наставница српског језика и књижевности Јована Жарковић.
Награђени ученици, као и школе биће уједно номиновани и за Признање „Витез толеранције“, које организатор додељује на годишњем нивоу за промоцију толеранције, филантропије и алтруизма. Свечана додела награда ће бити одржана у Новом Саду, на Спенсу 18. новембра.
Извор: ОШ Алекса Шантић
Јасна Котарлић, дугогодишња чланица Књижевног клуба „Дис“, а од недавно и Друштва књижевника Војводине, у четвртак, 7. новембра, одржала је промоцију своје нове збирке песама под називом „Закључани снови“.
Простор галерије Народне библиотеке „Вељко Петровић“ био је пун гостију, а како и не би, када је Јасна неко ко дуги низ година своју поезију посвећује управо људима који је окружују, љубави према њима као и успоменама.
Промоција је отворена наступом хора „Звоно“ у ком пева и Јасна, а промоцију су обогатили и Марко Шалић и његов „Акорд“, песник Ненад Неша Живков као и ученици Основне школе „Вук Караџић“ чији је задатак био да нацртају цртеже инспирисане Јасниним песмама из нове збирке.
За „Недељне новине“ ауторка каже како се наслов нове збирке песама „Закључани снови“ може поистоветити са њеним животом.
-Када сам на једној изложби у Културном центру видела фотографију која је приказивала кључ, некако сам се пронашла у њој, а то је била инспирација како за песме, тако и за корице. Многи за мене кажу да сам самоуверена и делујем људима као неко ко сме и може све, што можда и носим у себи, али сам ја у ствари некако закључана. Закључана сам због својих емоција, одговорности и обавеза. Да не бих повредила оне које волим највише на свету, ја сам уствари закључала себе, рекла нам је Јасна.
Јасна је неко ко пише од малих ногу, и тада, па и данас, све што напише је емотивно и настало је на основу њеног, као и живота чланова њене породице, пријатеља, познаника. Каже како је имала тешко детињство те је након школе редовно посећивала библиотеку, читала романе и поезију наших познатих песника.
-У мојој књизи има јако пуно туђих судбина. Раније је моја поезија људима изгледала искључиво као љубавна, међутим недавно смо констатовали да је то више уствари мисаона поезија, о правди, неправди, ономе што све нас тишти, о мојим жељама да све буде савршено. У овој збирци налазе се песме које су настале за време пандемије корона вируса, такође и песма посвећена јакој олуји која је задесила Бачку Паланку прошле године, али и песме посвећене мојим унучићима, с обзиром да сам поносна бака трима девојчицама и једном дечаку, додаје песникиња Јасна Котарлић.
Јаснина поезија је тренутак, лепа емоција, осмех или суза написани кроз стихове. И сама каже, она није уметник који одвоји време, изолује себе од остатка света да би стварала, већ инспирацију за песму пронађе у свакодневним разговорима са људима. Поред песама, Јасна пише и приче, а како каже, већ дуже време жели да напише роман.
Д. Ј. Бујак
Вук Ђурица из Бачке Паланке написао је и објавио до сада три књиге. Прва која је објављена је „Пут самоистребљења“, након тога уследила је књига „Долина детлића“, а последња објављена је „Боја без имена“. Вук је неко ко је писањем почео да се бави сасвим случајно, а своје идеје и маште невероватно брзо преточи у писане речи. Оно што је важно истаћи јесте да су његове књиге наишле на сјајне реакције читалаца, а у своју понуду уврстили су их познати домаћи издавачи.
Још као мали, када је требало да се напише нешто за школу, Вук је увек писао песме. Поезија је његова прва љубав када је у питању писање, а прозом, тачније писањем романа и прича почео је да се бави за време епидемије корона вируса.
-Занимљиво је да пре тога нисам чак много ни читао књиге, тек тад сам почео мало више да читам и деловало ми је као нешто у чему ја могу да се опробам. Тако сам почео да пишем са своје 32 године. Прва моја књига није ни објављена, писао сам је више да бих научио како се пише. До сада сам објавио укупно три, а готова је и четврта, прича Вук за „Недељне новине“.
Како нам каже Вук, његове књиге не могу да се сврстају у само један жанр. На пример, „Пут самоистребљења“ састоји се из десетак прича које су међусобно повезане, а све су различитог жанра, од трилера, до драме.
-Могао бих да кажем да сваку књигу прати мистерија која се разрешава на самом крају романа. То је оно што је специфично и што је заједничко за све три књиге, додаје он.
Вук није одржао промоције својих књига, каже како није баш добар у јавним наступима, али његове занимљиве приче упркос томе пронашле су пут до читалаца, а њихове реакције су више него одличне.
-Књигу „Пут самоистребљења“ је прочитало доста људи и за њу ми до сад још нико није рекао да је лоша. Мислим да је добро прихваћена јер обухвата људе и све њихове мане, сазнање да свет није добар и да ми као људи морамо да будемо бољи. Некако су се сви ту препознали и то је нешто што је свима блиско. „Боја без имена“ је књига у којој су се углавном пронашле жене, јер прича прати девојчицу Петру која је преживела стрељање у Другом светском рату. Могао бих можда да направим промоцију, али онако како ја желим, класичне промоције једноставну нису нешто што би ми пријало, са осмехом каже Вук.
Позиве за промоције је, како каже, добијао, али се још није одлучио на тај корак. Вероватно ће и промоција у његовом да случају да се догоди изненада и спонтано, баш као што је и почео да пише и као што и инспирацију за писање свакодневно изненада добије.
-Добијем идеју тако што чујем или прочитам нешто што се десило или код нас или било где у свету и на основу тог неког догађаја ја замислим своју верзију те приче, одем у неки други смер. Што се тиче мог стваралачког рада, углавном устанем ујутру, пишем оно што сам испланирао за тај дан, сат или два и наставим дан, додаје наше саговорник.
Књигу „Долина детлића“ Вук је каже, написао за своју душу. Своје пријатеље и познанике искористио је за ликове у књизи, уз нешто измењена имена, убацио их у историјски свет и то је дело посветио њима и себи. Наравно, у припреми је и нови роман.
-У питању је прича о жени која је изгубила мужа и сина, након чега је оболела од шизофреније. Она живи изоловано, а прича прати њену борбу са тим стањем. То је следеће што радим. Имам и три готова романа, који чекају објаву. Мени не треба много времена да напишем дело, више времена ми одузима све остало што иде уз то – корице, лектура, илустрације… Већину тога сам радим, једино лекторисање не могу сам, ту ми треба помоћ, рекао је он.
По реакцијама публике, која за поједине Вукове књиге каже како нису до сад прочитали бољу, рекло би се да је пред њим лепа књижевна каријера. Занимљиво је да, чак и они који нису љубитељи жанрова који обухватају његове књиге, опет са лакоћом могу да их читају и у њима да се пронађу. До прве промоције, када ћемо радо поново са њим разговарати, желимо му још много узбудљивих и невероватних прича.
Д. Ј. Бујак
Najčitanije
- Културапре 1 дан
Живот испричан кроз поезију
- Сервисне информацијепре 2 дана
Распоред сахрана за петак, 8. новембар
- Спортпре 1 дан
ОФК „Бачка“ дочекује Апатинце
- Друштвопре 2 дана
Данас је Митровдан – ко не буде код своје куће, целе године ноћиваће код туђе
- Спортпре 1 дан
„Херцеговац“ дочекује Ивањицу
- Друштвопре 1 дан
У понедељак је нерадни дан, а ево и који су нерадни дани у 2025. години
- Друштвопре 2 дана
Акције добровољног давања крви реализоване на селима
- Културапре 1 дан
Анђела Станковић из ОШ „Алекса Шантић“ трећа на литерарном конкурсу