Новинарка и списатељица Јована Кешански из Челарева издала је своју другу књигу по реду, „А ја насмејана жена“. Књига је изашла из штампе четири године након прве, веома успешне књиге „109 плетеница“.

Јована, као дугогодишња сарадница Недељних новина одговорила је на наша питања о новој књизи, какве нове приче нам доноси, као и о успеху њеног првог дела.

Прво, желим да ти честитам на новој књизи и пожелим много успеха са њом. „А ја насмејана жена“ њен је наслов, а ако знамо да се иза „109 плетеница“ крило мноштво емотивних прича, шта се крије иза „насмејане жене“?

Не крије се ништа, све је на изволите. Вашар свакојаких емоција, од страха, беса и немоћи све до поноса, љубави и курчевитости. Пардон, одважности. Купиш вруће слане кокице или шећерну вуну и покушаш да нађеш себе, јер тако ће ти бити лакше. Ниси сам. Ужасно је када човек мисли да је усамљен у својим стањима, да је изолован случај, грешка природе, отписан и несрећан. Када бисмо више били искрени према себи и мање се фолирали, свима би нам било боље. Али, мислим, иако ме ниси питала, да томе нема лека. Хвала за лепе жеље.

Како си задовољна првом својом књигом, у колико издања је штампана? Знамо да ти се јавио огроман број људи са утисцима након читања књиге, шта је од тих коментара на тебе оставило највећи утисак?

Чињеница да неко одштампа 300 комада по издању, а неко 1000 већ обесмишљава причу о броју издања. Ја сам срећна што људи и после четири године траже „109 плетеница“, тако да их штампам поново, ускоро. Носе књигу, тако бар кажу, свуда са собом, или је позајме па је не добију назад. Мислим да ми је већина читалаца послала своје утиске, и мени је сваки важан, нисмо сви вични да изразимо оно што осећамо, тако да ми је и „Јована, хвала Вам“ једнако драг и битан утисак.

Дирнуло ме је када ми је медицинска сестра која ради у психијатријској дневној болници негде у Србији рекла да читају Плетенице кад се окупе. Мој циљ и јесте да се склони табу са менталних болести и поремећаја. Не мораш ковитлати ножем да би завршио на психијатрији, понекад је сасвим довољно да се већ дуго не осећаш добро. Зашто би наставио тако да живиш? Један момак је после моје приче у средњој новосадској школи, добио вољу, елан, написала ми је његова мама: „Ви сте наш благослов“. То ваљда значи да радим добру ствар.

Где ће све публика моћи да те види са новом књигом када су у питању промоције?

На клупи код дечијег игралишта у Ритићу, Челарево. Ту сам најчешће. Скувам домаћу кафу и изађем да је пијем на ваздуху, некад сама, некад са псима, некад са комшијама и пријатељима, деца нам се играју, ми причамо. Кад сам студирала маштала сам да радим на телевизији, да ме сви виде, да се покажем, сада се скривам, тако ми најлепше. Можда ово са клупом није требало да откривам… али, ето, ту ме можете наћи сигурно. У понедељак, 4. новембра имам прву промоцију у културној станици „Свилара“ у Новом Саду, од 19 часова. После тога бих волела да нешто организујем у Бачкој Паланци, касније Београд, па Бања Лука, Загреб, Сарајево. Баш као са Плетеницама. Али, тачне датуме осим за Нови Сад немам.

С обзиром да је завршен Међународни београдски сајам књига, морам да питам шта је то што воли да чита Јована Кешански?

Достојевског, Буковског, Камија, Силвију Плат, Дамира Каракаша, Ивана Токина… то је прва рука, како сам се сетила. Не волим кад ме даве са описима. Волим да читам писце који се оголе, који сирово кажу истину и имају такав избор речи да станеш и запиташ се: Како се сетио овога?

Последње што сам читала, а да ме је разбило је „Копенхашка трилогија“ Тове Дитлевсен, „Стаклено звоно“ од Силвије Плат и Кејт Мозис „Зима Силвије Плат“. Од поезије „Ово је могла да буде наша дневна соба“ Бобана Стојановића.

Д. Ј. Бујак