У Летопису храма Светог Пантелејмона, који се налази у књизи Леонарда Немета „Колекционар паланачких успомена“, у одломку „И то је живот“ описана је прослава храмовне славе у Обровцу 1972. године, када је поп био Стеван Крунић. Препричана је једна анегдота када је у посету Светог храма у Обровцу стигао православни епископ бачки Господин Никанор.

Црквена слава обровачког Св. храма и села је Свети Великомученик и Целебник Пантелејмон, то је најсвечанији и најважнији дан у години (и у комунистичко време, јер се традиција не може мењати декретима и наредбама), а људи у селу су се довијали на разне начине, наравно, увек инкогнито у односу на власт, да што свечаније и садржаније обележе и угосте многобројне посетиоце.

У те празничне дане, поред црквених и забавних садржаја, једна од најмасовнијих манифестација је турнир у малом фудбалу 10′-15 дана, а финале се играло на сам дан црквене и сеоске славе. Тако је и те 1972. године финална утакмица турнира одиграна ноћу – под рефлекторима, између екипа „Бели“ у саставу браћа Гајић – Рајко, Бошко, Неђо, Бранко и Станко, а са њима и Милорад Недељков, Владимир Шавија и легенде обровачког фудбала, браћа Максе и Дане Ђукић. Обровачко-паланачка екипа „Пантелија“, играла је у следећем саставу: браћа Спасан (Паја) и Бора Зечевић, Стевица Козомора-Цезар и кумови Љубомир Субашић и Леонард Немет и Паланчани, Милан Петковић, Жељо Николашевић и Милорад Станишић, који су били навални играчи. Екипа „Бели“ била је вишегодишњи победник овог, тада већ традиционалног турнира, на коме су учествовале многобројне екипе од Новог Сада до Сомбора и Сремске Митровице, Бачког Петровца и Шида.

Исте године, некако с јесени, у канонску посету Св. храма обровачког дође православни епископ бачки Господин Никанор, а поп Стеван Крунић, да би се похвалио високом госту, у погодном тренутку рече: – Преосвештени Господине Владико, у нашој парохији верни народ а посебно омладина, привржени су светој цркви и православној вери…

Показујући лист „Недељне новине“, на чијој спортској страни крупним словима пише: „Екипа „Пантелија“ победник је јубиларног 10. турнира у малом фудбалу у Обровцу“. Владика се пријатно изненади, али знајући стварно стање ствари, кад је реч о верском утицају, нарочито на „босанску омладину“, некако му брзо спласну одушевљење. Приметивши благу неверицу код Владике, поп Сгтева, а како га је Бог дао мудрог и вештог сваком марифетлуку, у повољном тренутку у најкраћем објасни црквењаку Неци Радивојкову, да окупи неколико дечака – мештана, који су иначе долазили на Св. литургију, како би их представио као „фудбалере“ са турнира. И стварно, после свете литургије, предложи поп Стева, Владици:

-Ако имате жељу чешнеши Владико да упознате наше фудбалере, радо бих вам их представио!

Црквењак Неца, већ по договору позва „екипу“ из црквене порте у ћелију, дечаци један за другим целивају Свету десницу Владици, уз пригодне и канонски прописане речи:

-Вама, нашем Епископу, упућујемо најискренију захвалност за Ваш Свети Архијерејски благослов, најпонизније молимо Ваше Преосвештенство да нас својом милошћу просветлите.

Уз благодарну поуку деци и похвалу „фудбалистима“, за ревност цркви и православним свецима, Владика се на крају беседе обрати свештенику Стевану Крунићу: -Ваш пастирски потхват у вези са омладином, треба да се чује диљем наше епархије и да буде пример нашој браћи по Христу у раду са децом…

Наравно, није прошло много времена, прочује се по селу, а поп Стева то није крио, да је Владика био „јако егзалтиран“ што су деца дала име фудбалској екипи „Св. Пантелејмон“. Прича је дошла до ушију стварних чланова екипе „Пантелија“ који су у недостатку идеје за назив екипе, на предлог једног од играча дали име, али не из верских побуда, нити у пежоративном смислу, него једноставно тако зову славу у Обровцу, а то је прво пало напамет.

Чикин бирцуз, већж су касни сати, на кафанским вратима поп Стева, све са Шубаром на глави и у мантији, поздравља друштво за првим столом до шанка, они устају и поздрављају га и позивају да седне са њима за сто, одмах наручују литру „Ружице“, и соду, омиљено пиће оца Стевана, који седа и наздравља:

-Пијте добра чедо моја, јер вино ће увек неко пити, а вас можда неће бити! Неко од присутних за столом одговара на здравицу:

-Мани се попе Оченаша, не исповеди лоле, док је празна чаша! Настаје смех и у добром расположењу наставља се прича и „тече као вино“…

…Мало се и ми за столом утишасмо и у повољном тренутку један од нас упита:

-Испричај ти нама оче Стеване, како си показао лажне фудбалере Владици, када је био у посети обровачкој цркви. -Е чеда моја, знао сам да ћете ме то питати!

Ми се сасвим утишасмо, а свештеник Стеван Крунић, милујући своју бујну браду настави:

-Била је згодна прилика, да у ова безбожничка времена нашег народа покажемо да нисмо сасвим клонули духом, па иако није све онако како је било, признаћете да је оставило добар утисак. Истина је оно у шта човек верује, а ја искрено верујем, да ћете и ви једног дана бити искрени верници, јер сте ви добри момци и спортисти. Добар спортиста мора да има веру, наду, сан, да не кажем имагинацију и висок степен морала, а то су све одлике доброг верника. Ево и сами судите колико сам грешан, што вас нисам представио Преосвештеном Владици, јер ваших врлина има много, али начина да их покажете, како то приличи високом госту, нема ни на видику.

Иако ни место, ни време није било за озбиљне разговоре, ми смо га врло пажљиво слушали и схватили да је у праву, јер стварно нисмо знали како се по црквеном канону пред Владику излази.

-Ваше верско образовање је на нивоу бикини знања, али без горњег дела, тако да вас не смем представити ни Неци црквењаку, а да се не огрешите о протокол – уз смех наздрављајући рече отац Стеван.

Крајем те 1972. године свештеник Стеван Крунић је премештен у парохију Бачког Петровог Села, а за њим је остала искрена жал и код верног народа обровачког, а Бога ми, и код комунистичко-атеистичког.

Аутор: Леонард Немет, одломак из књиге „Колекционар паланачких успомена“