Народна библитека „Вељко Петровић“ у Бачкој Паланци добила је вредан поклон од нашег суграђанина Страхиње Љиљка који ради у Немачкој. Он је откупио ретке и старе књиге које говоре о историји данашње Бачке Паланке.

Прва књига 150 година Бачке Паланке (150 Jahre Bačka Palanka) је издата 1930. године од стране Николауса Хепа и данас је сачувано јако мало примерака ове књиге. Превод ове књиге је приредио историчар др Предраг М. Вајагић, захваљујући чему Паланчани могу да прочитају како се развијао наш град од времена после Великог бечког рата 1683-1699. до првих деценија XX века.

Друга књига Сећања на Паланку (Erinnerungen an Palanka) је изашла 1958. године и она представља зборник текстова који су написали Паланачки Немци који су град напустили са војним поразом нацистичке Немачке у Другом светском рату. Ова књига такође доноси пуно података о прошлости нашег града и доступна је свима који знају немачки језик. Трећа књига Паланка на Дунаву II (Palanka an Der Donau – Band II) поред текстова има мноштво фотографија и карти из којих можемо видети како је изгледала Бачка Палнка у времену пре Другог светског рата.

Такође библитека је добила на поклон дигитализоване бројеве новина Die Wacht (Стража) и Heimat које су излазиле у Бачкој Паланци током међуратног периода. Листајући ове новине можемо пратити дешавања на дневном нивоу, а најстарији број датира на 1905. годину. Директор библиотеке Миладин Зорић се захвалио господину Страхињи Љиљику на овом вредном поклону који ће своје место наћи у Завичајном одељењу бачкопаланачке библиотеке. Приликом сусрета договорена је даља сарадња у припреми обележавања 170 година од рођења сликара Ференца Ајзенхута 2027. године. Ово ће бити прилика да се подсетимо на сликаре који су рођени у Бачкој Паланци, а чији је стваралаштво признато у европској култури.

Својим гестом господин Страхиња Љиљак је још једном показао колико поштује град у коме је одрастао и где се школовао. Посебно је вредан пажње његов труд и залагање да се сачува историјска грађа о прошлости Бачке Паланке, као и да она постане доступна што већем броју Паланчана.

Извор: НБ „Вељко Петровић“

Младен Ђордан из Гајдобре читав свој радни век провео је као библиотекар у сеоској библиотеци и био неко кога је цело село знало, а иако има 93 године, радо и данас дође у библиотеку где воли да се присети како је некад било радити један од најлепших послова. 

Затекао је свега 710 књига кад је почео да ради, далеке 1961. године. Како су сеоску библиотеку највише посећивала деца, узимајући школске лектире, Младен је, каже, имао свој начин рада са децом.

-Волели су да шврљају по књигама, да цепају по који лист, а мој метод је био само да их похвалим. Ђаци су носили лектире, предшколци сликовнице, па онда не врате на време, а ја њима само кажем „ти си ми најбољи“ и онда су се они међусобно такмичили. Не вреди критиковати иако су погрешили, онда буду још гори, прича Младен за Недељне новине.

Трећину времена током свог рада провео је „на терену“, ишао је по селу и на тај начин привлачио нове чланове у библиотеку.

-Говорио сам им да се од Покрајине добијају нове књиге ако имамо више чланова и тако сам их наговорио да плате чланарину, која је тад била и више него симболична, и постану чланови библиотеке, додаје наш саговорник.

Младен из тог периода памти пуно анегдота које и дан данас радо препричава. Једна од њих је везана за дело Лава Толстоја, „Ана Карењина“. Наиме, био је период јесењих радова на њиви, а Младен је и сам, као и већина у томе време, имао земље. У библитеку је стигла књига „Ана Карењина“, а примерци су дуже време стајали у кутији. На питање Младену зашто их не распакује и заведе у фонд, рекао је да „имамо ту воз, па се бојим да нам не изађе и не оде под воз“. Увек је био спреман за шалу, па је као млад написао неколико шаљивих песама.

Чика Младен, са осам завршених разреда основне школе, са своје 93 године, и како и сам каже, не баш великим бројем прочитаних књига, био је и остао обележје библиотеке у Гајдобри. Током свог радног века дочекао је и угостио бројне великане српске књижевности међу којима су Перо Зубац, Матија Бећковић, Бранко Ћопић, Бранко Радичевић и бројни други. Међу њима је и есејиста Рајко Петров Ного са којим Младен, наравно, има своју анегдоту.

-Понудио сам га ракијом. Прво је рекао да не пије, а онда сам додао „хајде болан једну с’нога“, на шта је он рекао „како неће Ного с’нога“ и наздравили смо. Увек је било овде шала и анегдота, прича Младен Ђордан који за крај додаје да старачке дане проводи сам, али да се увек нађу они који га радо обилазе спремни за чашицу разговора и присећања на нека боља времена.

Д. Ј. Бујак

Поводом Сретења – Дана државности Србије и Дана државности Републике Српске, у Бањалуци су уручена одликовања заслужним појединцима и организацијама у бројним областима.

Свечаности, која је почела интонирањем химни Републике Српске и Србије “Моја Република” и “Боже правде”, присуствовали су председник Српске Милорад Додик и председник Србије Александар Вучић, као и бројни функционери две земље, представници јавног, политичког, друштвеног и верског живота, грађани и други гости. Додик је одликовао заслужне појединце и организације у бројним областима, поводом Сретења – Дана државности Србије и Дана државности Републике Српске.

Међу одликованима Орденом части са сребрним зрацима је и директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

Након доделе одликовања, Кузмановић је за „Недељне новине“ изјавио да је изузетно почаствован што је добитник оваквог једног признања на дан када Србија и Република Српска први пут заједно обележавају Дан државности.

-Било је величанствено заиста. Одликовање је дошло за мој рад као директора Архива Војводине, али тог рада има и у Бачкој Паланци. Председник Републике Српске је одржао диван говор, где је истакао да заједно градимо Републику Српску, а да истовремено и она нас гради, истакао је Кузмановић.

Оно што је занимљиво, додаје Небојша Кузмановић, јесте да је један руски социолог такође добитник истог ордена, а заједно су, истиче, чланови Руског историјског друштва те су вест пренели и руски медији.

Др Небојша Кузмановић, тренутно директор Архива Војводине, оснивач је Друштва Матице српске у Бачкој Паланци. По завршетку Филозофског факултета Кузмановић је од 1986. године радио у књижари „Нолит”, у Новом Саду, као књижар. Од 1989. је био запослен у „Књижевној заједници Новог Сада”, као уредник. Приватну издавачку кућу „Источник”, основао је 1994. и водио је до 1997. године. Од 1997, радио је у општинској управи Општине Бачка Паланка, на пословима референта за културу, просветног инспектора и начелника за друштвене делатности.

Скупштина АП Војводине га је 2016. поставила за заменика секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Од јуна 2018. године Небојша Кузмановић је директор Архива Војводине у Новом Саду.

Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима. До сада је објавио преко две стотине стручних и научних радова и 25 књига. Добитник је великог броја награда и признања за свој рад.

Д. Ј. Бујак