Две златне медаље на недавно одржаном Европском првенству за јуниоре и млађе сениоре у Братислави су биле повод разговора са кајакашем Таркета и репрезентације Србије седамнаестогодишњим Страхињом Драгосављевићем о његовој досадашњој каријери и плановима за будућност.

Какав је осећај бити двоструки шампион Европе?

-Прва освојена златна медаља у јуниорском једноседу на 200 метара на Европском првенству 2022. године у Београду ми је дошла као дар са неба. Нисам могао да дођем себи и требало ми је недељу дана да се све слегне. У Братиславу на ЕП сам дошао много одлучнији, зрелији и озбиљнији, нисам дозволио да ме то понесе у смислу да ћу сигурно освојити златну медаљу. Дошао сам у Словачку да извеслам трку најбоље што могу. Као резултат тога су дошле не једна, него две златне медаље због чега сам јако срећан.

Имаш само 17 година, а већ си носилац светских јуниорских рекорда у једноседу на 200 и двоседу на 500 метара?

-На пола километра сам оборио светски, а на 200 метара европски рекорд, јер се на светским првенствима не весла та дисциплина. Међутим, остварио сам најбрже време на свету, па се незванично може рећи да сам поставио и нови светски рекорд у једноседу на 200 метара.

Како се одвијала финална трка у двоседу на 500 метара са Вељком Вјештицом?

-Морам најпре да кажем да је Вељко Вјештица имао јако незгодан распоред трка, имао је само сат времена паузе између финала на 1.000 и 500 метара. Људи не схватају колико је то мала пауза, тако да му свака част на томе што је урадио. Не верујем да би ико то могао боље да уради од Вељка. Што се тиче финалне трке, знали смо да је наша предност док год останемо смирени. Врло значајну улогу у припреми трке имају и тренери, који нас саветују на шта да обратимо пажњу. Ми смо само требали да добро кренемо из стартног блока, што смо и урадили, да држимо неку средину и онда да добро финиширамо. Сјајно смо извеслали финиш и са великом доминацијом освојили прво место.

Убедљивом победом у квалификацијама трке двоседа на 500 метара сте практично већ најавили високе домете?

-Пред квалификације нам је био циљ да уђемо у А финале. Знали смо да вредимо, али се нисмо уздизали, већ смо остали мирни. Одвеслали смо сјајне квалификације и убедљиво победили са више од три секунде предности у односу на другопласирани чамац. Већ тада смо оборили светски рекорд, да бисмо га у А финалу само побољшали.

Да ли си се златним медаљама из Словачке званично опростио од јуниорске конкуренције?

-Не, још нисам. Од 17. до 21. јула имамо Светско првенство за јуниоре и млађе сениоре у Пловдиву у Бугарској. Ту ћемо покушати да освојимо још једно златно одличје. Да ли смо фаворити, не знамо, јер ће ту бити још пуно посада из света. Ипак, ми остајемо мирни до саме трке и даћемо све од себе да освојимо неку медаљу. Са златним медаљама освојеним у Словачкој смо се опростили од јуниорског узраста у Европи, али нам је остала светска сцена.

Какав је осећај бити део кајакашке репрезентације Србије?

-Осећај је неописив, заиста сјајан. Кајак је још увек мали спорт у Србији, али се полако пробија и јако ми је драго што могу да допринесем томе. Међутим, хоћу да нагласим да је као спорт кајак јако тежак ко хоће да се професионално бави њиме и достигне неки значајнији резултат. Када прођете кроз циљ и будете међу најбржим људима на свету, то је заиста неописиво. То су невероватне брзине које људско тело може да произведе. Осећај када се борите за своју земљу је невероватан, оно чему сваки спортиста тежи, а када освојите златну медаљу, стојите на победничком постољу и слушате нашу химну, срце ти буде велико као планета.

Како је то такмичити се са знатно искуснијим кајакашима из старијег узраста?

-Много је велика разлика између јуниорског и сениорског узраста. Мене је прво учешће у сениорским тркама припремило за изазове у узрасту јуниора. Мало збуњујуће звучи, али је тако. Научио сам како да се понашам у трци, ван трке, на тренингу. Има пар кајакаша који сада излазе из јуниорског узраста и прелазе у млађе сениоре. То смо пре свих Вељко Вјештица и ја. Невероватна је енергија потребна и много се више истрошим како бих био близу сениора који веслају на 200 метара, а камоли да их победим.

Страхиња Драгосављевић је почео да тренира кајак пре једанаест година. Ко ти је био први тренер?

-Први тренер икада у кајаку ми је био Мирослав Мика Родић коме сам захвалан на свему. Од њега сам пуно научио. Касније ми је тренер у Таркету била Невена Стојковић која ме је увела у тајне кајака и утицала на то да останем у овом спорту, да се озбиљније бавим њиме. Сваки тренер који ме је, макар мало, тренирао имао је неког утицаја на мој развој. Ту мислим на Мику и на Невену, као и на садашњег тренера Симу Болтића. Од свих њих учим и понешто имплементирам у себе. Код Невене Стојковић сам заволео овај спорт и јако ми је драго да видим да и данас ради на исти начин са децом. Сада ми је тренер Симо Болтић и у клубу и у репрезентацији, а он је све оно што би било који кајакаш пожелео. Све што ми каже упијам, учим, изградио ми је карактер победника и много улаже у рад са нама. Када гледате њега са стране, стичете утисак да и он весла са нама на води. Стварно је невероватан и не бих га мењао ни за шта на свету. Мени је посебан као особа, јер ме зна од малих ногу.

Који су ти највећи успеси у досадашњој каријери?

-Поред златних медаља освојених на првенствима Старог континента у Београду 2022. и Братислави ове године, ушао сам у историју као најмлађи учесник Европског првенства. То је било 2021. године на јуниорском ЕП, иако сам тада још био у узрасту млађих кадета. То ми је један од највећих успеха. Једна од првих медаља на интернационалној сцени ми је на регати за Олимпијске наде у Рачицама, а то је незванично Светско првенство за младе узрасте. Тада сам освојио две медаље на тој регати и видео да могу да направим неке већи резултате у кајаку. Ова сезона ми је врхунац каријере, али може још много, много боље.

Како се припремаш за такмичења?

-У зимском периоду весламо на води док год можемо. Обучемо се што топлије и весламо пуну километражу, по 20-30 километара на дан. Идемо и на трчање, а ту су и тренинзи у теретани када баш зазими. Како се ближи неко такмичење, лагано спуштамо интензитет тренинга како би остали свежи. Иначе, сваке године преко Кајакашког савеза Србије идемо на двонедељне зимске припреме у Турску где сам два пута учествовао.

Какви су услови за тренирање кајака у Бачкој Паланци?

-Немам на шта да се пожалим, стварно су овде најбољи услови које кајакаши могу пожелети, јер ту имамо Тиквару и Дунав. Језеро Тиквара је велико и довољно за наше потребе, тако да Бачку Паланку не бих ни за шта мењао.

Који су ти планови за будућност?

-Већ ове године сам учествовао на доквалификацијама за Олимпијске игре у Паризу. Схватам то као јако велику ствар, јер нема свако прилику да се у мојим годинама бори за Олимпијаду. Веслао сам у четверцу, а тај чамац је био јако квалитетан. Једина грешка је била та што нисмо били довољно увеслани. На крају смо испали у полуфиналу. Жао ми је што се нисмо изборили за Олимпијске игре. Мислим да је сан сваког спортисте да учествује на Олимпијским играма, а мени остаје да вредно радим у наредне четири године како бих се нашао на наредним ОИ 2028. године. Овог лета ћу да навијам за брата Марка који ипак иде у Париз, јер је дошло до промена у репрезентативном четверцу. С обзиром да следеће године прелазим у узраст млађих сениора, циљ ми је да постанем сениорски светски првак, јер сам Европу већ покорио.

Д. Зорић