Блог
БЛОГ: Данијела Зељковић
Објављено
пре 6 месеци-
Објавио:
Клик на вестиАко ћу по нечему памтити наша дружења то је смех од ког мораш мало да “пустиш у гаће”. Баба би се већ под старе дане и закашљала толико да нам пресече тај угођај једним чврстим страхом да ћемо је удавити шалама. Никад се нигде нисам тако смејала као са њих три.
Мама уме често да каже да смо женски “Маратонци”, али једино ја још одолевам фамилијарном шаблону, у народу популарном као – распуштеница. Не оптерећује их много та „погрдна“ реч, само постаје још један додатни разлог за забаву и смех.
Баба ипак има мало другачије виђење ствари, она мисли да је ту нека магија уплела прсте и урекла сав женски род по њеној линији. Ја верујем да се ради о женама изразито специфичног карактера које са годинама добијају поприлично јасну слику о томе шта се трпи, а шта не. Опет морам да изузмем бабу јер је она то све завршавала у кратком року, још у оно време. Кад кажем све мислим на два брака у пар година. Мама и сестра су дале мало дужу шансу.
Него, смеха и галаме је било вазда, и сада је тако када успемо све четири да се састанемо, али је то на жалост све ређе. Ми смо од оних што се „не деру само тако причају“. Мој муж увек препричава први долазак на ручак код нас и несигурно стајање испред врата, јер су жамор и галама били толико велики да је био убеђен да је у току озбиљна свађа и да је можда најбоље да се окрене и оде.Испоставило се да је то ипак био само још један дан испуњен радошћу и смехом, као пчеле радилице, тако и ми зујимо.
О прављењу ајвара и пекмеза и координацији посла моје бабе може дуже мало да се приповеда. Није се знало ко ће који део да ради, ал’ се знало које операције се изводе и којим редом тако да посао није трпео, а жене су се смењивале како су стизале, што ми, што комшинице, што рођаке, другарице. Руке су радиле, прале, чистиле, млеле, мешале и без било какве пометње посао би бивао завршен. Енергија присутних жена која би се створила као којекакав портал водила вас је у царство звано матријархат.
Мирисале су кафе, печене парике, ватра смедервца и мокри бетон. У сумрак мирисао је и умор, али су стаклене тегле лупкале једна у другу све поносне на нас, каква ли смо дела створили. А тиме су се хранила гладна чељад, како су се њихови стомаци пунили тако се и пунила душа. Јер свако ко је једном присуствовао оваквом догађају зна да је љубав та која је дала укус и крајњи шмек и помало србијанско порекло моје бабе. Паприка је ипак у њеним рукама другачије мирисала.
Синоћ сам седела са ћерком на тераси упијајући утиске и склапајући слике у једно лепо сећање на прослављен рођендан. У једном моменту је почела да се смеје до суза па чак и губећи дах. Гледала ме је у очи и непрекидно се кикотала покушавајући да „не пусти у гаће“. Нисам је смиривала нити спутавала јер од свих мојих добрих особина и врлина пре свега јој жеилм да наследи баш ту. Да се смеје до суза и упи*ки од среће.
Повезане вести
Моја ружа чајевка је процветала, ниска је, има тек један цвет, али тако је лепе боје, бео са једва видљивим назнакама млечно розе. Тешко је описати, то га чини посебним. Залила сам је и онда са црвеном кантицом продужила према јавору, борићима и ружама које су годинама већ овде.
Мислим да их је нешто напало, сутра ћу ако смогнем снаге по овој врућини отићи до пољопривредне апотеке да питам шта напада листове ружа и чиме предатора да ја нападнем.
Комарци су немилосрдни, моје беле ноге сијају као месечина у мраку, дајем им знак, позив на бесплатан оброк.
Јуче сам се скоро онесвестила испред зубне ординације у Петровцу. Нисам се наспавала, појела сам само кришку диње и за десет минута са Срном отрчала до аута. Тамо сам чучала крај њених ногу да ме држи за руку док јој дају анестезију и ваде зуб. Било је много расклимавања, ко стабло из земље, олуја у клештима помера га напред, назад, лево, десно, крви има, али подноси добро. Када је све било готово, устала сам нагло и осетила да ме облива ‘ладан зној и да ћу у наредна три минута сигурно пасти у несвест.
У мој пупак забодено је од најранијих дана танко жилаво црево, родитељска нога на метални део и пумпај увиђавност, не замерај се, не дери се, не причај под туђим прозором, иди у радњу ако те неко пошаље, Јована десет је увече, стишај се, јави се, јави се још једном и ситне баналне кутурне стварчице које су код мене узеле маха и нарасле у „не могу да им кажем да ми је лоше, не могу да их сад одвлачим од посла и пацијената својом несвестицом, одузећу им време, забринућу их, мораће да ме поливају водом, да ми квасе вратне жиле, можда да ме носе до столице, ипак ћу да се онесвестим напољу“.
Платила сам и једва изашла, села сам одмах на степеник уз тихо јечање Влади да ми донесе воду јер ћу пасти у несвест. Онда сам допузала до аута, полила сву воду по лицу, деколтеу, врату, укључила климу, попила гутљај кока коле и некако дошла себи. Украла сам детету шоу, она је са својим зубом спакованим у пластичну бочицу требала да буде у центру пажње, а не мокра пребледела рашчупана мама са чијег лица капа вода.
Али, то није рекла, већ се мало усплакала јер се уплашила за мене. Тад сам помислила онако у несвести шта би било да умрем. Нисам се удубљивала јер ми је већ било довољно лоше.
Касније док сам глумила зубић вилу у продавници, гледајући рафове, осетила сам се поново изнемогло али била сам одлучна да ствар истерам до краја. Спавала сам ноћас на терасном троседу јер јој је дошла сестра на спавање. Ноге не могу скроз да се пруже, осим да мађионичарским триком лебде у ваздуху. Обртала сам се, мењала позицију, проверавала да ли су се ознојале, да ли спавају, како спавају, мало гледала филм у ком алигатори јуре тату и ћерку у поплављеном подруму током урагана у Флориди, на моменте се питајући да ли бих ја смела да допливам до дренажне цеви иако знам да су два алигатора ту и колико боли кад ти стрпа руку у чељусти.
Да имам осам или десет година ово би ме заиста преокупирало, можда не бих могла ни да спавам, али са скорих 44. питала сам се само како да изведем то око пружања ногу у ваздух.
Мама за десетак дана иде у Соко Бању, сама. Питала ме је данас да ли у продавницама у којима глумим зубић вилу имају обичне папуче јер не може да се тушира у апостолкама, рекла сам јој, било је вруће и није ми се причало, да не иде ко киша око Крагујевца и да слободно узме моје које стоје данима испред улаза. Радује ме њен полет. Већ две недеље две хаљине опеглане висе на офингерима закаченим за врата старог шифоњера.
Данас је хтела да се провоза до Дунава после пет, али сам јој рекла да се не зајебава и не зачикава судбину. Отишла је касније и није било до Дунава.
Идем сад под туш и да мало читам Марка Аурелија. Заправо морам да упакујем неке књиге које сутра шаљем, па онда ипак нећу стићи да читам Марка јер сам сажвакана од данашњег прања прозора, рибања, пајања и усисавања. И неспавања синоћ.
Рекла сам себи данас: Јована, нема више за*ебанције, од сутра сваки наредни дан лећи ћеш у 23, читаћеш књигу и заспати до поноћи. Пакујем своје вампирско одело у црни кофер, носим на таван. Скидам зубе којима сам себи сисала крв у ситним сатима, стављам у пластичну кутију.
Не занима ме где сам ни куда идем. Није добро не знати то, али је добро не лупати главу због тога што не знаш. Посебно на ову врућину.
Ј. Кешански
ЧЕЛАРЕВО – Било је питање времена када ће ново дечије игралиште у челаревском Ритићу, постављено у јесен прошле године, претрпети неки лом. Данас нико од деце не може да игра кошарку, јер је обруч током ноћи изваљен из табле и „виси на концу“.
Небезбедан је и неупотребљив. Од првог дана, игралиште је привукло велику пажњу деце и родитеља јер је заменило игралиште старо више од четрдесет година. Свакодневно се може чути граја и смех.
Проблем нестаје када падне ноћ, јер игралиште није осветљено и самим тим „идеално“ је за окупљање групица омладине и старијих основаца који своју енергију избацују качећи се на кош, користећи справе намењене за узраст до три године, уз урлике и непоштовање окружења због чега је велики број станара из околних зграда огорчен.
– Жао ми је што смо од старта знали да ће се ово догодити. Сваку ноћ овде се окупљају,
урлају, лупају клацкалицама. Не поштују станаре из околиних зграда, понашају се као да су сами на свету. Пуни су неког беса. Ја да изађем да их опоменем, не смем, откуд знам шта су у стању да ураде – каже старија госпођа која шета око игралишта, загледајући одваљен кош, желећи да остане анонимна.
– Да је игралиште осветљено и под видео надзором, сада би могли да лепо испоставимо рачуне родитељима деце, па кад буду платитили штету, можда ће следећи пут причати са њима око тога како се чува јавна имовина – каже В.З. који напомиње да нема реда ни закона и да изгледа свако може да ради шта год хоће, а да не буде кажњен.
Саговорници апелују да се игралиште што пре осветли и стави под видео надзор како због очувања самог игралишта, тако и због личног мира који је ноћним окупљањима нарушен.
-Не би било лоше да сеоска полиција, ако је уопште ту викендом, прошета по Ритићу, парку, да виде шта омладина ради. Мада се ово чини као научна фантастика – довикује госпођа која је желела анонимност.
Ауторка: Ј.Кешански
РЕЧ УРЕДНИКА: Наша колегиница Ј. Кешански, је два дана уочи овог немилог догађаја на игралишту у Челареву, написала и колумну за наше НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, у којој је предвидела развој догађаја. Преносимо колумну у целости:
СВИЛЕНИ БАДЕ МАНТИЛ
Да сам имала нешто паметно да напишем, јавила бих се много раније, али ми се чинило да је боље да ћутим, јер и овако појма немам више шта је паметно. Знам само да ћу добити нервни слом од ноћних урлања на дечијем игралишту које се налази на десет метара од нашег прозора. Претварам се у вештицу, то сам још јуче закључила, само овог момента се уопште не преиспитујем о том свом статусу, јер ако им сад изађем напоље „летеће перје“.
Пустите ме зајебанција „и ми смо тако„ јер ја нисам тако. Од своје четврте, евентуално пете године знала сам неколико ствари:
- На улици се јављаш пролазницима. Добар дан, добро вече.
- Плус, изволите,хвала, нема на чему.
- Смеће се баца у канту.
- Дрво јеживо биће ињегове руке су гране које не смеју да се ломе.
- Не дереш се под туђим прозорима, мрак је време кад се спава.
- Животиње се воле и хране.
- Помогнеш у невољи, поделиш.
- Не вређаш, поштујеш старије, не понашаш се онако како не би волео да те опишу ако се икад појаве бесни на вратима твог стана.
Онда сам расла и расла и порасла довољно да схватим да ћу због свега наученог и врло ревносно примењиваног најебати и да ће ми излазак у спаваћици око поноћи да изрекнем коју опомену постати пракса. Не заваравајте се, уопште се не стидим своје надрканости. Планирам, чак, да купим свилени баде мантил, разбијмо предрасуде о вештицама.
Волела бих да тај планирани свилени баде мантил има и чудесну моћ да ме као Хари Потера учини невидљивом да могу да чујемшта родитељи кажу клинцима када их пусте напоље, и кажу ли им било шта. То је много важно, држим се увек чињеница, не желим да нагађам и осуђујем.
Вика коју производе мешавина је урлика, лупања, неког чудног искиданог смеха јачине атомске бомбе која пустоши све пред собом. Сетим се често да немају где да излазе, нема дискотека ко некада, тамо би можда боље каналисали пубертетску енергију, али сам се сетила да од тог каналисања нема ништа докле год у рукама имају мобилне телефоне.
Уз свилени баде мантил за поноћни излазак, ускоро почињем да шијем и маскирну униформу јер уз сву причу коју ћу до тада испричати, свакако ће ме занимати и каква је ћеркина примена наученог у пракси.
Свуда око нас је галама.
Галама.
Галама.
Бес и фрустрираност људи.
Агресија, насиље, вриска, сукоби се решавају хладним оружјем, вешањем, клањем, медијски простор продају курве, криминалци, простаци. Лепа реч крепала је к’о моја нада да ће се ствари променити.
Од тога нема ништа.
Спремите се за живот у депонији.
Укључите се у лајв програм тристогодишње разградње пластичних флаша ту пред вашим носем. Клинци их сеју к’о поврће. Набавите чепиће у апотекама, пар кошта око 130 динара, спасите себе неваспитања.
Ставите резе на врата.
Набавите шлем, оклоп, сузавац. Такви се пробајте савити да уберете љубичицу, весницу пролећа када се насиље буди, све се буди, и будите „срећни“што сте и без чаробног баде мантила невидљиви, баш као и ја, да је другачије, неко, бар неко, било ко схватио би да на свету не живи сам.“
Толико пута смо разговарале да имам осећај да се одлично познајемо, а опет нисам сигурна да сам се представила баш најбоље. Шта више, чујемо се сваки дан, видимо се у пролазу купатилских огледала и излога пекара, стално гледам у тебе а опет, нисам сигурна да ли бих те препознала да те стварно видим. Како је то тужно.
Непознавати особу која је свакодневно присутна у твом животу. Да не кажем константно. Само, схватила сам да никад, баш никад нисам била потпуно искрена са тобом. Знам то јер кад желим да ти ухватим поглед док переш зубе или се умиваш, пребрзо окренеш главу да видиш колико ти је реп изломљен или почнеш погледом да тражиш флеке од каменца по лавабоу. Избегаваш ме, знам то, осећам. А то се ради само онда када у некога немаш поверења или можда када знаш да неко и није баш најискренији са тобом.
Само сазнање да треба да ти признам да сам се сакрила од тебе саме изазива у мени нелагоду, неко панично треперење срца да не кажем страх. Да ли је превише ако те замолим да ми опростиш што сам се одвојла од тебе негде на плочницима Кисачке улице, поред излога Црног Обелиска? Опрости ми што сам спаковала те кофере и вратила те у родни град. Опрости ми што сам ти одузела снове о каријери и путовањима. Опрости ми што сам занемарила твоју жељу да будеш најбоља себи радећи само оно што волиш. Опрости ми што сам исекла твоје мреже које си плела годинама по улицама и пасажима Новог Сада, мреже по којима си могла да ходаш, скачеш не мислећи да ћеш пасти. Опрости ми што нисам веровала у тебе кад си уписала електротехнику иако си упала на буџет, вредно радила за то две године уназад. Опрости ми што сам тако лако одустала од твоје замисли да се образујеш на врхунском нивоу. Опрости ми што ми се свидело да будем међу „паметнијима“ на смеру менаџмента иако сам знала да је то само линија мањег отпора.
Укочена леђа од седења и „сви остали уче брже од мене“ су тако глупи изговори. Лазар је завршио електротехнику. Ти си му показивала математику и физику. Ти. И браво за Лазара. Опрости ми што нисам била упорна као он. Опрости ми, не знам када се први пут десило, што сам помислила да си мање вредна од других. Волела бих да знам када се десио тај моменат да сам ти рекла: Еј, НЕ можеш ти то, одакле ти та идеја.
Ја баш волим да будем људима ветар у леђа, ја обожавам да ставим осмех на лице неком другом. Опрости ми што је „неком другом“ постало важније од тебе. Опрости ми што сам ти дозволила да њихова очекивања постану твоје обавезе и одговорности. Хеј, јел ти чујеш ово, како је страшно. Шта сам ти урадила….
Мора да сам ти досадна, да си се уморила јер видиш да све знам, превише причам, стално ти нешто „дробим“, расуђујем, осуђујем, а ништа ти од тога није боље. Опрости ми што сам ти бесом враћала снагу па те тај бес изјео више него та твоја туга коју си хтела да отераш. Опрости што не знам да ућутим и што увек имам нешто да кажем. Баш сам досадна.
Опрости ми што ти нисам рекла да није паметан онај који свашта зна него онај који се воли. Воли се делима и негом и јаким, снажим НЕ свакој врсти насиља и малтретирања. Опрости ми што си због мог скретања погледа научила да је нормално живети у страху. Највише ми је жао што се бојиш. Рекла бих свега. Јер сам ти искривила овај свет.
Верујем да има штошта још да кажем, верујем да сам пола заборавила тј. сакрила, потурила у углове свог сећања, да се не види. Ако се сетим, замолићу те да ми и то опростиш. Само још једно, опрости ми што не могу да ти обећам да ћу од сада бити ту. Нисам баш сигурна да сам спремна. Можда када успеш да ми опростиш, једно по једно будем јача и одлучнија. Да те волим, да бринем о теби, да чујем, а не само да слушам, да будем храбра, да ти кажем да ће све бити у реду и да није страшно кад се погреши, кад се греши. Само желим да те волим, безусловно. Хвала ти.
Najčitanije
- Општинске вестипре 2 дана
Одржана 18. седница Општинског већа
- Друштвопре 2 дана
Данас (5. децембра) је Светски дан волонтера
- Друштвопре 2 дана
Крв дало 110 хуманих суграђана
- Сервисне информацијепре 2 дана
Распоред сахрана за четвртак, 5. децембар
- Културапре 2 дана
Прво место за Давида Зорића из Бачке Паланке на ликовном конкурсу на Златибору
- Друштвопре 2 дана
Лепа традиција коју негују радници Житопродукта
- Спортпре 2 дана
Кошаркаши Херцеговца гостују у Лазаревцу
- Спортпре 2 дана
Стонотенисерке Тикваре преузеле друго место