Аркадије Балиновић побегао са часа да би први пут дао крв
Прати нас на мрежама

Друштво

Аркадије Балиновић побегао са часа да би први пут дао крв

Клик на вести

Објављено

-

Фото: Приватна архива

Прохујале су већ 43 године, од када је Аркадије Арчи Балиновић, први пут дао крв. Након више од четири деценије од тог давања, Арчи се веома добро сећа дана када је први пут заврнуо рукав, да би неком дао крв.


-Догодило се то, сада већ давне 1981. године, док сам ишао у школу. Наставник Ђуро Кошутић, није ми дозволио да идем са часова и одазовем се на позив Црвеног крста, да би дао крв. Побегао сам са његовог часа и по први пут заврнуо рукав. Тако је, дакле, све почело да би се касније наставило, па сам већ деценијама добровољни давалац. Крв сам добровољно давао два пута и током редовног служења војног рока у Мостару, односно, Ђакову – каже Арчи.

Поред тога, што је крв давао како би помогао непознатим лицима у невољи, једном је црвену течност дао и познатој особи.

-Пре десетак година, мом комшији је крв била неопходна за операцију која је изведена на ВМА у Београду. На позив ове угледне медицинске установе, без било каквог размишљања обавио сам давање. Иначе, ја сам „власник“ нулте крвне групе, која је највише заступљена међу људском популацијом. Колико ми је познато од 37 до 53 одсто људи поседује ову крвну групу. Сви они крв могу дати свима, осим онима који имају негативан Rh фактор – напомиње Арчи.

Признањима која је добијао за 50, 75 и 100 давања крви, како рече, није био ни најмање оптерећен. Најважније му је било да је крв коју је давао, некоме била од помоћи.

-Изузетно сам срећан, а могу слободно рећи и поносан, што сам до сада толико пута дао крв. Уосталом, зар може бити нешто лепше него помоћи неком када је у невољи, посебно оној највећој – здравственој. Са давањем крви наставићу и даље, надам се да ће ме здравље добро служити. Верујем, да ћу добровољно крв давати све до шездесетпете године, када ћу престати да је дајем због старосне границе. Жао ми је што бар за сада, нико од мојих потомака није у групи добровољних давалаца. Можда се ипак предомисле, надам се да хоће. Искористио бих и ову приликку да позовем све људе, посебно младе да се одазаву на апел Црвеног крста и дају крв. На тај начин другима ће помоћи, а уједно ће проверити своје здравствено стање – констатовао је на крају Арчи.

Причу о добровољном даваоцу крви Аркадију Балиновићу, завршићемо на најлепши могући начин. Наиме, он ми је приликом разговора открио његову малу тајну, да планира у будућности донирати своје органе, како би и на тај начин помогао здравствено угроженим људима.

М.Ђ.Кременовић

Остави коментар

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Друштво

Летњи Свети Никола – дан када не ваља радити и када се дарују деца

Клик на вести

Објављено

-

Објавио:

Фото: Илустрација, РТВ

Српска православна црква и верници прослављају младог Светог Николу, дан када су мошти најчешће слављеног и омиљеног светитеља у нашем народу, пренете из Ликије у Бари. Славе га многа места и породице као малу славу, заветину или преславу.


Данашњи празник спомен је на пренос моштију Светог Николе из Мире, древног града у античкој Ликији у Бари, где и данас почивају. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцељени су болесни, хроми, слепи и глуви, бесомучни.

То се, кажу, и дан-данас дешава, па се верници широм света моле овом светитељу када се нађу у невољи или болести. Сматран свецем још за живота, скроман и честит, помагао је сиромашнима, кришом чинећи доброчинства. Сматра се заштитником деце, учених људи, трговаца, морнара, путника…

Код нас овог свеца највише прослављају на Никољдан, 19. децембра по новом календару, у знак сећања на светитељеву смрт 343. године. Они који славе Никољадан, пренос моштију обележавају као преславу, и обрнуто.

Иако календарски не припада лету, због најчешће лепог времена на данашњи дан, празник се у народу назива и летњи Свети Никола, понегде и Николице.

Најчешће се спомиње како је Свети Никола повратио вид слепом српском краљу Светом Стефану Дечанском. По обичајном календару, данас не ваља радити кућне послове. Понегде се, као и за зимски Никољан, дарују деца. Као градску славу обележавају га Кикинда и Шид.

Извор: РТВ

Настави са читањем

Друштво

Ученици ТШ „9. мај“ у финалу прве Националне олимпијаде из вештачке интелигенције

Клик на вести

Објављено

-

Објавио:

Извор: ТШ "9. мај"

У суботу, 17.маја у Београду одржано је финале прве Националне олимпијаде из вештачке интелигенције у Србији – NOAI Serbia 2025. Такмичење је организовала Comtrade Висока школа за ИТ (ITS) и Савез за вештачку интелигенцију Србије, уз подршку бројних партнера из индустрије и образовања.


Техничка школа „9. мај“ је имала три учесника финала, Марко Бороцки из 3-1 одељења, ментор Славуј Милић, Марко Руњо из 1-1 и Немања Золарек из 2-1 одељења, ментор Светлана Ерцег. Ученици бачкопаланачке Техничке школе су имали три фазе квалификација, први круг је био у марту месецу, други круг у априлу и трећи круг почетком маја месеца.

На такмичењу је учествовало преко 300 ученика из више од 60 школа. Финалиста је било 180 од којих ће четворо најбољих представљати национални тим Србије у Кини, у августу месецу, на светском такмичењу.

Честитамо ученицима и њиховим менторима!

Извор: ТШ „9. мај“

Настави са читањем

Друштво

Главни кувар није веровао у себе, али другови јесу

Клик на вести

Објављено

-

Објавио:

Дошли су да се друже, а однели признање за добар сач, одмах после гостију из Љубиња. Екипа „МЖ“, освојила је друго место на Сачијади, а  „МЖ“ је скраћеница за „мужеви и жене“.


Седам другара, који су од малена заједно, прошли све радости и невоље заједно, одржали пријатељство упркос тешким временима, редовно се друже када им обавезе дозволе, неки су се и окумили. Синајска екипа, некима позната по надимцима, некима по именима, некима по пословима… Гљиви је био задужен за сач, а Пајта, Деја, Драшко, Рајко,  Јоци и Боле су бринули за добро расположење. Дошли су у Нову Гајдобру породично, да се друже, а отишли кући са пехаром. Уствари, они нису ни хтели да се такмиче. Синиша Панић, звани Гљиви, открио је како је све то било:

-Све је кренуло из моје авлије. Волимо да се окупимо, да правимо нешто за јело, да се дружимо и да нам се деца играју и зближе и једног дана постану добри пријатељи као што смо ми ево већ три деценије. Мало по мало сам спремао сач за друштво, па се то често спремање претворило у искуство. Пајта, Деја и кум Драшко су ме убедили да пријавимо екипу, а ја сам рекао да може, али да нећу да се такмичим него идемо да се дружимо. Када сам завршио сач, Пајта и Деја су инсистирали да спакују узорак за судије, па су однели и нису направили никакав декоративни аранжман и добили смо два бода мање од првопласираног. Нисмо веровали да смо победили, чекали смо да још једном понове на разгласу – рекао је Панић за Недељне новине и портал Клик на вести.

Тада је кренуло истинско радовање међу пријатељима, чистог срца су победили, направили најбољи сач, иако нико херцеговачке крви нема. На наше питање која је тајна доброг сача, Синиша је рекао:

-Да би то све било лепо и укусно, потребна је љубав према храни, љубав према дружењу и инспирација у лепим женама. Наше жене су ипак најзаслужније за овај сач. Кад се све то упакује добије се овакав резултат и сви смо задовољни.

Д. Бабић

 

Настави са читањем

Najčitanije