Бачкопаланачка глумица Драгана Боснић професионално се бави позориштем већ 30 година. Завршила је Академију у Новом Саду, у класи професора Петра Банићевића. Након завршене глуме, професионално је била ангажована у позориштима у Суботици, Београду, Сомбору, као и у македонским градовима Скопљу, Велесу, Куманову…

У Македонији је предавала и актерску игру у балетској школи и бавила се разним обукама као што су вештине вербалне и невербалне комуникације, обуке за јавни говор, а тренутно ради на припреми програма за младе под називом „Иде гас“. У питању је интроспективна метода којом се формирају апстрактни начини размишљања, који се после реализују у реалном животу.

-Глума је моја професија, глумом се бавим и у оквиру индивидуалних пројеката. У оквиру таквог једног пројекта сарађивала сам са глумцима аматерима из Бачке Паланке, у питању је представа „Олуја“. Још увек играм моју монодраму „Жена са кесом на глави“ и планирам и даље да је играм јер је у питању лична животна прича једне жене која је доживела бродолом, прича Драгана за „Недељне новине“.

Како каже, један од кључних пројеката за њену досадашњу каријеру био је пројекат од прошле године „Светло из очеве колибе“ који је реализован у сарадњи са нашим песником Селимиром Радуловићем.

-Селимир има једну хришћанску интеракцију са овим светом. Цео пројекат је био јако велики изазов јер је и сам текст био веома обиман, али не само то, него и жанровски захтевало да направим померање у интерпретацији поезије. Постоје одређена правила како се поезија говори, а ово бих ја назвала сценско извођење, или сценска интерпретација јер је на граници глуме и рецитовања, додаје Драгана.

Наша саговорница вредно ради на припреми нове представе под називом „Либо азбукопротрес 21. века“. У питању је представа инспирисана животом и делом Саве Мркаља, нашег првог реформатора азбуке односно ћириличког писма.

-За мене је то изазов на један другачији начин јер постоје разне полемике и дискусије на тему реформисања азбуке. Оно што желим да нагласим у тој представи јесте да ми сви морамо прихватати историјски контекст у коме се народ у одређеном тренутку налази, прихвата промене и узима оно позитивно из њих, као и надовезивати се на наше претходнике. Дакле, да не долазимо стално у конфронтацију да ли прихватамо оно од Саве Мркаља или Вука Караџића или неке савремене лингвистичке приступе, једноставно тако је било у том тренутку. Тада су у употрби била четири писма и Сава Мркаљ је дао чврсту основу за азбуку, истакла је глумица.

Драгана Боснић је селектор Зонске смотре аматерског позоришта, те итекако има увид у аматерску глумачку сцену коју оцењује као једно право благо које као друштво имамо.

-Рекла бих да је аматерска сцена једно острво креативности и раскоши онога што нам у овом тренутку највише недостаје, а то је да радиш нешто што волиш без накнаде. То раде наши аматери који поред својих обавеза, запослења, ко зна каквих материјалних или породичних ситуација, одвајају време да би радили позоришне представе. Представе су веома високог квалитета и оно што је најважније, имају изузетне текстове, режијски и редитељски приступ, глумачки израз који је врло често уједначен. Издвојила бих групу из Кисача која се веома едукује на том пољу, изјавила је Драгана.

Када је у питању позоришна и уопште културна сцена у Бачкој Паланци, Драгана каже да они који се тренутно баве аматерском глумом одржавају позоришни живот на респираторима, с тим да сматра да је неопходна сарадњи између свих оних који се баве тим видом уметности.

-Оно што могу да кажем као неко ко је радио са аматерима у Бачкој Паланци, јесте да је то један озбиљан потенцијал, али да су људи помало оптерећени једним духом који мирише на провинцијски дух. Тешко прихватају промене, сугестије или критике. Мислим да ће ово што Ненад Еречковић и Марија Бурсаћ раде тек давати резултате јер ту је неопходан континуитет. С тим да морам да напоменем да је Ненад Еречковић неко ко јесте дуго у овом послу и заиста се труди да позоришни аматеризам опстане у малој средини као што је Бачка Паланка, каже Драгана.

Глумица се дотакла и теме зграде позоришта у Бачкој Паланци, с обзиром да је та тема, како и сама каже свако мало актуелна. Драгана каже да се много прича и пише на ту тему, а све са жељом да се пронађе кривац за то што питање објекта позоришта још увек није решено.

-Кривац, чак и ако се пронађе или уколико постоји, ништа се не мења. Позориште није зграда. Дешавало се у многим градовима да позоришта раде и опстају у неким старим запуштеним домовима културе и имали фантастичне представе, а након што добију нову зграду, једноставно се све гаси. Позориште је када један гледа, један нешто изводи, то је театар. Тако да мислим да потенцирање на расправу око тог проблема доноси само додатну иритацију људима које уметност интересује, а њих је ионако мали број. Нажалост, дошло је време да, уместо оно што је на позоришној сцени, направи пробој са сцене на публику, ми имамо ситуацију да се оно што публика доноси са улица и из својих кућа, прелива на сцену, закључила је наша саговорница.

Д. Ј. Бујак